Jelena Lengold – Intervju

Osim što su vaše priče priče o njoj i njemu, kako je uočila Vladislava Gordić, to su i priče o složenim porodičnim odnosima, najčešće o odnosu roditelji – deca. Koliko je, po vašem mišljenju, važno ono što nam se događa u detinjstvu?

To valjda zavisi od toga koga pitate. Neki ljudi veruju da su odraslim delom svoje ličnosti prevazišli sopstveno detinjstvo. Onda, postoje i ljudi koji se manje osvrću na prošlost i usmereni su samo na planove, na budućnost. Ja ne spadam u takve ljude. Moje uspomene me redovno posećuju, stalno sam svesna čitavog tog paketa i nikada nisam imala utisak da sam potpuno savladala bilo koji preživljeni deo sebe. Čak ni kad sam to želela, a često sam želela, jer mislim da je zdravije, inteligentnije gledati u budućnost.

Koja je vaša omiljena lektira iz detinjstva?

U detinjstvu sam zaista svašta volela da čitam. Stalno sam išla u biblioteku, a i u kući smo imali mnogo knjiga, u mojoj porodici je knjiga uvek bila veoma važna. Pretpostavljam da sam mnoge pisce pročitala kad nisam mogla ni da ih razumem, naprosto zato što su te knjige bile tu, u kući. Sećam se da sam kao dete od desetak godina, recimo, čitala komplet Moravijinih knjiga koji je bio na polici. Verovatno ništa nisam mogla ni da razumem, ali sam čitala. Ali naravno, kao i svoj drugoj deci u ono vreme, moja omiljena literatura su bile bajke, stripovi i Politikin zabavnik.

Kako bi se danas mogao kreirati čitalački ukus mladih?

Ne znam, ja više ne spadam u mlade i ne pretendujem na to da mogu u svemu da ih razumem. Hvatam sebe u tome da više ne shvatam modernu muziku, moderan sistem vrednosti, modernu estetiku. Sve što bih rekla, bilo bi rečeno iz mog sistema vrednosti, a ko zna da li bi to zaista imalo značaja za današnje mlade ljude. Mene su u školi terali da čitam mnoge knjige koje mi ništa nisu značile ni tada ni danas, a ono što je formiralo moj ukus pronalazila sam sama ili su mi na to ukazivali ljudi koji su bili sve samo ne institucija. Ja verujem u takvo kreiranje ukusa, kroz spontanost, koz ljubav i kroz sudbinu. Ne verujem da je posao institucija da to radi. Na državi je samo da obezbedi da svako dete bude bezbedno i zdravo koliko je to moguće, a ono će kasnije samo pronalaziti sebe raznoranim načinima.

Šta najpre motiviše spisatelja da u pričama progovori o svojim bližnjima i koliko je umetnička istina o njima bliska pravoj istini?

Nema drugog načina nego da vas upoznam sa članovima svoje porodice pa da se lično uverite!
Šalu na stranu, mislim da Vam ne mogu o tome reći ništa bolje od onoga što je Džon Irving već napisao u svom romanu “Svet po Garpu”: Garp je uvek govorio kako najviše mrzi kad mu neko postavi pitanje koliko je toga u nekoj od njegovih knjiga “istinito”, koliko se toga temelji na “ličnom iskustvu”. Pri tome ti ljudi ne misle “istinito” u onom pozitivnom smislu, nego istinito kao u “stvarnom životu”. Garp je obično, s mnogo samosavlađivanja i strpljenja, odgovarao kako je autobiografska osnova – ukoliko čak i postoji – najmanje zanimljiva razina na kojoj bi trebalo čitati neku knjigu. Uvek je govorio kako je umetnost pisanja čin izmišljanja priče, koja će delovati kao istinita; u stvari, baš kao i svaka umetnost, umetnost pisanja je proces selekcije. Sećanja i lična doživljavanja – “sve zapamćene traume naših nezapamtljivih života” – sumnjivi su predlošci za literaturu, rekao je Garp. “Literatura mora biti veštije sačinjena od života”, napisao je Garp. I dosledno tome, prezirao je ono što je on nazivao “lažnom kilometražom ličnih nevolja”, to jest pisce, čije su knjige bile “značajne” zbog toga što se nešto značajno dogodilo u njihovim životima. Garp je na jednom mestu napisao da je najgori mogući razlog da bi se nešto uključilo u neki roman činjenica da se to uistinu dogodilo. “Sve se već jednom uistinu dogodilo, kad-tad!” penio je Garp. “Jedini razlog zbog kojeg se nešto treba dogoditi u nekom romanu jeste to da je to savršena i jedino moguća stvar koja se baš u tom času treba dogoditi.”
“Ispričajte mi bilo šta što se vama nekad dogodilo (…) i ja ću sasvim sigurno moći da popravim vašu priču; mogu preraditi detalje i učiniti ih zanimljivijima nego što su stvarno bili… Ako mi ispričate nešto tužno – pa čak i ako to bude jako tužno – ja od toga mogu napisati priču koja će biti još tužnija.”
Stendal je to rekao ovako: “Uzmem poneku ličnost iz života i dam joj više duha nego što ga stvarno ima…”, a Pol Oster možda još jednostavnije i preciznije: “Priče se dešavaju jedino onima koji umeju da ih ispričaju”.

Junakinja pripovedač priče Sluh paučine, iako je devojčica, vrlo sumorno doživljava život. I druge junakinje vaših priča imaju sličan doživljaj. Šta je osnovni izvor njihovog pesimizma?

Sumorno je relativna kategorija. Za mene je Sluh paučine jedna prilično duhovita priča, sa optimističnim završetkom. Ali, ljudi su naravno različiti, svaki čitalac priči dodaje nešto iz sopstvenog emotivnog dijapazona. To što se u priči dešavaju i neke neminovne stvari, dedina smrt, razne promene koje u životu nastaju, ne čini je, po mom mišljenju, sumornom. To je priča o razvijanju jednog čudesnog senzibiliteta. Taj sluh paučine je upravo to, taj prefinjeni senzibilitet, senzibilitet paukove mreže koja se njiše i na najnežnijem povetarcu. U nastajanju tog senzibiliteta nema ničeg sumornog, naprotiv, on je moja najveća radost i najveći dar koji sam od prirode dobila.

Pišući o ponašanju muškaraca prema ženama najčešće se služite ironijom, ponekad se ta ironija približava grotesci, naročito onda kada pretpostavljate kako sve to o čemu se pripoveda izgleda iz perspektive junakinje. Nakon čitanja vaših priča stiče se utisak da su, gotovo uvek, žene za sve krive, iz perspektive muškaraca, naravno. Šta mislite, zbog čega je to tako?

Ironiju ponekad koristim, to je tačno, ali ne samo kad pišem o muškarcima. Koristim je pišući o bilo čemu, baš kao što koristim i strast i maštu i štošta drugo.
Kažete “nakon čitanja vaših priča stiče se utisak”, a onda me, na osnovu tog utiska, pitate “zbog čega je to tako”, kao da je utisak činjenica. A nije, verujte mi. Utisak je samo i jedino utisak. I to utisak onog ko čita.

Da li bi to muško ubeđenje bilo možda drugačije kada bi muškarci, junaci Vaših priča, poticali s nekog drugog podneblja?

Jedva da nešto izvesno znam i o muškarcima sa našeg podneblja. I ono što sam mislila da znam, ispostavilo se da ne znam. A o drugim podnebljima znam još manje.

U Vašim pričama koje pripovedaju žene, naročito u priči Ofelijo, idi u manastir, muškarci u svojim mislima pripadnice suprotnog pola vrlo lako etiketiraju kao kurve. Dakle, izgleda da tim junakinjama jedno kajanje uvek predstoji?

Ako te neko nazove kurvom, kajanje je samo jedna od opcija. Uvek postoji mogućnost da analiziraš šta ga je navelo na grubo i defanzivno ponašanje. Ova priča je upravo o tome, o uzrocima, a ne o kajanju.

Da li će se takav stav muškaraca ikada promeniti ili je njegov koren možda u arhetipu?

Štošta iz našeg arhetipskog se ublažilo i primirilo, pa će verovatno i ovo. Ja verujem u neku novu Atlantidu.

Možete li pretpostaviti da li imate verne čitaoce i među muškarcima?

Zarad svih onih erotskih priča, iskreno se nadam da ih imam! Mada statistike govore da kod nas žene čitaju knjige malo više od muškaraca.

Kakvi su komentari Vaših prijatelja muškaraca koji čitaju (ukoliko čitaju) vašu prozu u nastajanju?

Prozu u nastajanju ne čita niko osim mog muža. A što se prijatelja tiče, njih ja najmanje zanimam kao pisac. Nemam u sebi onaj spisateljski narcizam pa da sve svoje poznanike zatrpavam knjigama i očekujem komentare. Prijatelji su dragoceni jer preko njih sagledavam život i odnose, a onda, na neki način, sve to nađe svoje mesto u knjigama.

Složenost muško-ženskih odnosa tema je i Vaše Drame “Pećine” u četiri čina . Koliko je zaista odnos između muškaraca i žena dramatičan? Da li je to tako priroda uredila ili je takav odnos uslovljen načinom života i principima funkcionisanja sveta u kome živimo?

Neću reći ništa novo: taj odnos zaista može da bude dramatičan. I upravo kad je takav, interesantan je za literaturu. Svi ljudski odnosi imaju sve te raspone, od letargije do najviše dramatike, od bezodnosnog do hiper senzibilnog. Trudim se da uhvatim sve te nijanse i nikad mi nije dosadno. Posmatram ljude i razmišljam o njima, čitavog svog života. To volim najviše od svega i nikad mi ne dosadi.

Odlasci su česta tema u Vašoj prozi. U pitanju su različite vrste odlazaka. O kojima je “najbolnije” pisati?

Verovato da je najbolnije kad čovek ode od samog sebe, kad odustane i kad se preda. Odlasci i rastanci jesu neminovni u životu, ali ja se na njih nikada nisam navikla. I volim da pišem o tom bolu, veoma mi je za tom vrstom inspiracije. Kad sam bila mlađa, nekada sam sebe i namerno dovodila u stanje pojačanog bola, da bih više pisala, ali danas radije upotrebljavam svoje sećanje na tugu, ako je moguće, nego stvarnu tugu.

Vaša proza karakteristična je i po autorskim komentarima, obraćanjima čitaocu i veoma duhovitim dosetkama. U njoj je očigledna potreba pripovedača da se obrati čitaocu, da ga uvede u pripovedani svet, da ga podstakne da stvari sagleda i iz ugla onoga koji pripoveda ili pak, da učvrsti svoj stav u vezi s pripovedanim. Šta ta potreba pripovedača govori o samom pripovedaču, šta o pripovedanom svetu, a šta o svetu iz kog se pripoveda?

Mislim da je to deo mog karaktera, deo moje želje za komunikacijom sa čitaocem. Trudim se da priče ne budu same sebi cilj, već da dopru do što više kutaka čitaočeve duše. Kad imam potrebu da nešto eksplicitno poručim čitaocu, ja to i uradim. To je valjda deo neke moje spisateljske spontanosti ili ležernosti. Tako živim, a tako i pišem. Ne krijem se iza previše velova. Čovek je sasvim dovoljna misterija i kada je jasan, nema potrebe mistifikovati ga dodatno.

Stiče se utisak da svi junaci vaših priča pate zbog osećanja teskobe. Da li to osećanje sa svojim junacima deli i autor tih priča?

Teskoba je lepa, moderna pojava. Naravno da patim od svake vrste teskobe! I neprestano je savladavam, i dolaze nove teskobe, pa savladavam i njih, i tako u nedogled. Teskoba je neodvojiva od naših obzira, strahova i nadanja. Čak i moj mačak, primetila sam, ponekad oseća teskobu. Neugodno mu je kad previše obraćamo pažnju na njega. Ako može mačak da pati od teskobe, mogu valjda i ja.

U priči To sam mogla biti ja junakinja pripovedač pripoveda o suštinskom, zastrašujućem otuđenju u kojem i muzika menja svoju funkciju i umesto cilja postaje sredstvo. Kakva je sudbina drugih umetnosti u svetu onakvom kakav jeste?

Ovo je veliko i ozbiljno pitanje: sudbina umetnosti, neodvojiva od sudbine sveta. U principu, nisam rigidna na promene, naprotiv, prihvatam promene sveta s radošću i nadom. Trudim se da u sebi ne negujem previše uzaludne nostalgije koja bi me sprečavala da uživam u svemu što je novo i napredno. Ne spadam u one ljude koji misle da je ono što je nekad bilo uvek bilo lepše i bolje. Ne čeznem za patinom, bar ne previše. To je, po mom mišljenu, jedini način da ostanemo iole srećni.
Umetnost će verovatno, zajedno sa svetom, doživljavati modifikacije. Ali ja uopšte ne sumnjam u to da će umetnost, kako god izgledala, uvek biti čovekova potreba. Čak mi se čini nekako logičnim da čovek budućnosti ima veću potrebu za umetnošću, jednom kad sve prepustimo robotima. Ostaće nam više vremena i prostora u duši da pišemo poeziju i gledamo zvezde!

Verujete li u još neku funkciju umetnosti, osim u estetsku, konačno, verujete li i u nju?

Verujem u sve funkcije umetnosti. Estetsku, iscelitelsku, proročku, filozofsku, alhemijsku… Pre svega verujem da je umetnost jedan od najlepših oblika našeg ljudskog uzdizanja, našeg prevazilaženja sopstvene smrtnosti.

U priči Snikers pripovedano je o odnosu pisca i priče. Da li priča zaista prevazilazi svog stvaraoca?

Ja se nadam da je tako, da će me moje knjige prevazići. Da nije te nade, posao umetnika bio bi besmislen.

Na osnovu čega možete zaključiti da je Vaša priča „sasvim bezbedna“, kako se kaže u priči Snikers?

Bezbednost ne postoji, ona je iluzija. Mislim da sam to i napisala u nekoliko priča. Stanje izloženosti je naša konstanta. Kad se trudimo da budemo bezbedni, onda se krijemo od svega, a pre svega od drugih ljudi, od osećanja i od promena. Tim putem, uglavnom se ne stiže nigde. U tom smislu, ni priče nisu bezbedne. Neko u njima može da vidi nešto što ja ne vidim, i lepota odvajanja od sopstvenog dela delimično je i u tome. Pustite da to ode dalje, među ljude, da stvara nove bure u dušama, i na taj način kontakt sa životom se nikad ne prekida. Na taj način umetnik ostavlja svoj trag.

Kada sigurno znate da ste napisali dobru priču?

Ja volim svoje priče. Pišem onakve priče kakve bih želela i da čitam. Da ne mislim da su dobre ne bih dozvolila da budu objavljene. E sad, gradacije uvek postoje, i one subjektivne i one objektivne. Dešavalo se da neke priče ljudima upadaju u oči više nego neke druge. Pretpostavljam da je tajna ipak u nekom posebnom osećanju koje me je nosilo u pojedinim pričama i dalo im tu silnu energiju koja onda ne može a da se ne prilepi na svakog ko je okrzne. Jednom kad se savlada tehnika, visoki sjaj možete izvući još jedino najfinijim nadahnućem.

Autor ste nekoliko priča antologijske vrednosti. Neke od njih zastupljene su u više antologija i izbora savremene srpske književnosti, neke će, verujem, tek biti zastupljene. Hajde da ovom prilikom pomenemo samo izvrsnu priču Ne volim te. Vaše priče prevedene su na francuski, bugarski, engleski, italijanski i slovenački jezik. Imate li možda ideju kako to da su vas zaobišle sve književne nagrade za prozu?

Sklona sam da za sve takve stvari uvek krivim sebe. Moj najveći problem sa prozom do sada je bio taj što imam preveliki razmak između knjiga, po nekoliko dugih godina. To nije dobro. Pisac, između ostalog, mora da bude i stalno prisutan, mora neprestano da bude na oku kritičarima i članovima raznih žirija. I to je onda već pola uspeha. Drugi deo treba da obave naši izdavači, oni bi morali motivisano da rade marketing za svoje pisce. A to takođe nije lako, jer Srbija baš i nije neki kulturni Eldorado.

Šta mislite o savremenoj srpskoj prozi?

Ako govorimo o vrlinama, mislim da je šteta što naša najbolja proza ne dopire do čitalaca izvan Srbije. Ako nešto i bude prevedeno, to je uglavnom zahvaljujući naporima samog pisca, a država tu čini vrlo malo.
Ako govorimo o manama, volela bih da je naša savremena proza komunikativnija, da manje boluje od intelektualizacija, s jedne, i banalnosti, s druge strane.

Da li u vezi sa stanjem u savremenoj srpskoj književnosti imate neki konstruktivan predlog?

Da! Pisci bi trebalo da imaju mogućnost da se samo i isključivo bave pisanjem, da ne moraju da rade još neki dodatni posao kako bi se izdržavali. To znači da bi za one koji su zaista pisci država trebalo da izdvaja određenu sumu, i da tim ljudima daje neku mesečnu platu dovoljnu za život. Tek onda bismo znali koliko ko može da uradi. Ovako, većina nas smo pisci u slobodno vreme, a to je iscrpljujuće i pogrešno.

Da li smatrate da je podela na muško i žensko pero legitimna?

Ne.