|
Гојко Божовић
Књижаре
и градови
Уопште
не би било изненађујуће да књижаре у Србији, и не само у њој,
доживе судбину биоскопа: некада се без њих није могло, сада их
више практично нема.
Сваки
наш посао се одвија у неком оквиру и ми се сопственим послом,
заправо, неком обраћамо. Само је питање како препознајемо тај
оквир и да ли га на добар начин разумемо.
Када размишљамо о књизи, а при томе мислимо на њену културну димензију,
имамо на уму да је књига израз једне антрополошке потребе за читањем
и писањем. Али књига задовољава још једну антрополошку потребу,
то је потреба за додиром. То је једно од најважнијих људских својстава
и то је разлог што је књига тако дуго опстала и што се о књизи
мисли и као о једном врло добро решеном индустријском производу.
Тај производ, дакле, јако дуго траје и увек задржава свој основни
облик.
Међутим, многе су се ствари промениле. Да бисмо заиста разумели
појединачне проблеме, као што је питање књижарске мреже у Србији,
морамо имати на уму и онај шири оквир који нам показује да смо
ми можда последња генерација вербалне цивилизације, а да сви после
нас јесу, заправао, репрезенти визуелне цивилизације која мисли
у брзим и упечатљивим сликама. И та цивилизација је, сасвим природно,
више окренута виузелним медијима него овом медију коме смо ми
посветили највећи део времена. То је стање са којим се књига суочава
не само код нас, то је део глобалног тренда који је запљуснуо
читав свет.
Са друге стране, од Индије до Канаде, од Чилеа до Кине, да не
говоримо о САД и Европи, на сајмовима књига, у књижарама у било
ком граду било које земље, видећемо исте књиге, истих аутора,
чак врло често у истим корицама. Дакле, ми присуствујемо производњи
истости, и то баш у књигама, тамо где истости не би смело да буде.
Та врста производње истости јесте драматично онеспокојавајућа.
Културна супстанца у тим књигама, по правилу, не постоји. То је
нека врста хамбургер-литературе. Као што нико од нас не једе хамбургере
да би уживао у храни, већ да би заварао глад, тако нико не чита
ту врсту литературе да би у њој уживао, да би понесен њоме размишљао,
да би, захваљујући њој, стекао неку врсту спознајне перспективе.
Те књиге њихови читаоци читају да би заварали своју истинску потребу
за читањем, да би украли време од себе и прекратили оно што се
зове досада. Али самим тим потпуно се мења културолошка и социјална
димензија књиге.
На трећој страни, сведоци смо да се у овим околностима, на драматичан
начин, променио статус ауторских права. Питање је како ће се то
даље развијати. Чини ми се, нимало повољно по саму књигу, по ауторе,
по индустрију књиге, по књижаре. Без јасно дефинисаних ауторских
права све ове области полако ће да се уруше. Из године у годину
видимо да се смањује број читалаца. То није само ствар нашег утиска
стеченог на основу бављења једним послом, утисци могу да буду
и варљиви. Али врло прецизна статистика показује да је издаваштво
у оквиру Европске Уније једина професија која у значајној мери
губи социјалну и економску основу опстанка: смањује се ниво инвестиција,
смањује се број читалаца, смањује се број књижара, смањује се
укупан тираж упркос томе што се повећава број појединачних наслова
који се објављују у земљама Европске Уније. И тако већ годинама.
Слични су и резултати истраживања вођених у Северној Америци.
Повећан број појединачних наслова показује да се повећава понуда,
али та понуда као да више нема коме да се обраћа. То је разлог
што је смањен укупни тираж књига. Дакле, смањује се потреба за
књигом у свим земљама, независно од њихове савремености, од њиховог
економског стања, политичких прилика, па и типа доминантне културне
традиције. Културне потребе становништва смањују се и у врло развијеним
земљама, и у врло сиромашним земљама, и у земљама које се налазе
на неком неодређеном путу транзиције између та два пола.
Све ове чињенице указују на стање на тржишту које постаје све
драматичније и које уопште није случајно. Ако погледамо електронске
медије, видећемо да је њихов кључни садржај, како год да се ти
медији зову, свеједно да ли су они у Србији, Бугарској, Ирској
или у САД, reality shaw. Кључну улогу на тржишту писаних медија
преузели су таблоиди. И тако је свуда. Кључни удео на тржишту
књига преузели су таблоиди у корицама књига. То је врста забављачке
литературе која потпуно поништава сваку културну супстанцу и сваку
културну логику на којој су засновали своје постојање професионални
издавачи, као људи који воле књигу и као људи који верују да се
књигом некоме обраћају.
Кад све ово покушамо да ставимо у неку врсту организоване расправе,
онда лако препознајемо да се статус и карактер књижара и на Западу
веома мења и да књижаре бивају угрожене са разних страна. Најпре,
постоје све развијенији различити, алтернативни облици продаје
књига који су независни од књижара, потпуно су изван њих. То су
клубови читалаца, каталошка продаја, директна продаја, Интернет
продаја. Ту су и велике мреже хипермаркета, велике трговине које
продају све, па успут и књиге, такви су аеродроми, на пример.
Услед свих тих нових модела продаје, смањује се реална потреба
за опстанком књижара какве су некада постојале. Ето, то је кључни
разлог зашто, када уђете у највеће књижарске мреже на Западу,
оне морају да буду не само књижаре него и да имају ресторан, кафе,
галерију... Књижаре, дакле, продају и компјутере, и пословну галантерију,
и дечје играчке, и све друге ствари које са књигом имају све мање
везе, можда само неко далеко сродство. Књижаре, у оном класичном
смислу, очигледно не могу да опстану ни у много уређенијим друштвима.
У друштвима у транзицији све се боље види него у уређеним друштвима.
Ствари су видљивије, што ће рећи огољеније, бруталније, па, последично
томе, обично и прљавије. Није другачије ни са опстанком наших
књижара у нашим градовима. Описана општа ситуација свакако узима
сопствени данак и свакако ће имати све јачи утицај и на ову средину.
Али имајмо у виду да неки облици алтенативне продаје књига код
нас још нису присутни чак ни у рудиментарном облику. Књига је
и даље мало у хипермаркетима, а интернет продаја једва да постоји.
Постоје, међутим, неке друге форма тржишта које уништавају издаваштво,
књижарство, па и сваку културну акцију.
Једно је киоск издаваштво које је типичан израз неуређености тржишта
и монополског понашања. Велики писани и електронски медији који
су се упустили у издаваштво, чинећи то без нужних професионалних
стандарда, користе предности свог основног посла (масован утицај,
масован тираж, монополска дистрибутивна мрежа трафика, и, поготову,
бесплатан огласни простор) претварајући их у монополски положај
у другом послу којим се баве изгредно, привремено и због тренутног
профита уништавају озбиљне издавачке куће које од свог посла живе
и у свој посао улажу. Са продукцијског и економског становишта,
велики медији су у издаваштву монополисти, док са културног становишта
они паразитирају на деценијског раду генерација издавача, уредника,
преводилаца, лектора и коректора уништавајући културну супстанцу
издаваштва и књижарства као послова који треба да постоје и пошто
овај тренд мине. За неколико година ове маркетиншки агресивно
обрађене акције, многи су изгубили из вида да је књижара уобичајено
место где се купују књиге.
Друга дивља форма на тржишту књиге у Србији јесу улични сајмови
књига. Ови сајмови се одржавају на улицама и трговима широм Србије,
обично испред већ постојећих регуларних књижара. Али док те књижаре
плаћају закуп, порез, имају легалну радну снагу и трошкове фискализације,
улични сајмови књига се заснивају на избегавању свих ових обавеза.
На тај начин, књижаре не могу да буду конкурентне, јер локалне
самоуправе али и читава држава шаљу јасну поруку да се не исплати
регуларно бављење властитим послом.
Због свега овог, књижаре су постале и скуп спорт и елитни клубови.
У књижаре иду само они којима је потребна конкретна књига конкретног
аутора, а тај број једва да је довољан за елементаран опстанак
књижара у Србији. Последњих година сви трошкови пословања књижара
расту, поготову цена закупа, док реални приходи у књижарама у
Србији само падају, јер је смањена циљна група којој се књижари
обраћају. Отуда уопште није незамисливо да многи наши градови
остану потпуно без књижара. У Србији постоје градови од преко
50.000 становника или чак читаве регије без књижара.
Да би многе активности у култури опстале, неопходно је да постоји
свест да је култура важна за једно друштво. Није добро да се опстанак
културе заснива на ентузијазму људи који раде одређене културне
послове. Ентузијазам је потрошан, чак се и људи троше.
У Србији је после 5. октобра 2000. на сцену изашло неколико политичких
гарнитура, али ни у једној није превладало уверење да је култура
важна. То је парадокс: не могу се у једној земљи изводити политичке
и економске реформе без јасног препознавања културе као нужне
легитимизације сваке озбиљне промене.
Градови неће остати без књижара ако препознају да слика града
није целовита без постојања књига доступних у књижари или у библиотеци.
Ако се то, међутим, не догоди, онда уопште не би било изненађујуће
да књижаре у Србији, и не само у њој, доживе судбину биоскопа:
некада се без њих није могло, сада их више практично нема.
|
|
