|
Razgovor
Dušan Kovačević
Vežbanje
mozga je
najbolja atletska disciplina
Razgovarali
Nenad Veličković i Gojko Božović
Dušan Kovačević dao je mnogo intervjua, i mnogo puta odgovarao
je na pitanja kakva Gojko Božović i Nenad Veličković imaju u svojim
notesima. Istina, ovaj put su sagovornici pročitali sve njegove
drame, i po više puta, i pisali o njima, i govorili o njemu, tako
da ovaj “trijalog” pisca i kritičara ne mora ostati u granicama
već viđenog. Naravno, ukoliko mali, skupi digitalni diktafon na
stolu opravda svoju cijenu. Tonska proba uspjela. (Dušan Kovačević:
Donose mi tekstove u kojima ja čitam, čitam, čitam, čitam, do
petnaeste strane ništa, možeš sve da baciš, onda krene na šesnaestoj
nešto, ti taman pomisliš začeta neka priča, neki odnos, onda uđe
treći lik pa sruši ta dva, i onda krene priča o nečem trećem,
i onda tako...) Razgovor može da počne.
Veličković:
Počeli bismo od jedne analogije. "Feral" je u Hrvatskoj
bio izuzetno važan časopis, sa jasnim programom kritike Tuđmanove
vlasti i Tuđmana samog, kao lidera. Kad je Tuđman umro...
Kovačević: Izgubili su leđa na koja su se naslanjali.
Da. Znam. Reći ću vam dve priče. Da ne zaboravim, pošto sam ja
već čovek u godinama. Vezano za "Feral", i vezano za
životinje. Devedeset pete, šeste, ne sećam se tačno, bio je u
Zoološkom vrtu, ovde u Beogradu, čuveni Sami, majmun. Čudo od
majmuna. Više čovek nego majmun. Jednog dana Sami uspe da pobegne
iz Zoološkog vrta. Da se u beg, Dušanovom ulicom, negde na nekim
krovovima, tu se organizuju cele ekipe, Vuk Bojović trči i moli
da se slučajno neko od lovaca ne uključi u hajku, i normalno,
s onom puškom za uspavljivanje ga pogode negde i vrate ga, ali
je pre toga bilo pravo navijanje na ulicama, ljudi bili radosni
što je Sami pobegao i oslobodio se. Jer su oni svi živeli isto
tako u kavezima, i niko nije smeo da izvede taj akt bežanja, iz
kaveza. Taj “čin slobode”. I zato je Sami postao simbol bunta,
pobune protiv svih vrsta kaveza. Umire Sami godinu dana kasnije,
već od starosti, i Vuk Bojović mu podiže spomenik. I ja otvaram
spomenik, i održim govor Samiju, kao jednom slobodarskom čoveku
čiju tradiciju bi trebalo nastaviti. "Feral" celu naslovnu
stranu posveti Samiju, i napiše: “Oni su svom majmunu podigli
spomenik, kad ćemo mi našem?”
A ovo što ste me pitali, to je kao pitanje zašto više nema sjajnog
čehoslovačkog ili mađarskog filma. Zašto nema više filmova dobrih
iz zemalja bivšeg istočnog bloka. Dva su razloga. Prvi, cenzura
stvara užasno veliku kreativnost. Kad je nešto zabranjeno, čovjek
se dovija, i mašta, i smišlja kako je moguće nešto reći a da se
ne kaže direktno. A da se ne pišu parole. Jer čim je dozvoljeno
da se pišu parole, to više nisu parole. Onda je to škrabanje,
uništavanje belih površina. Zabrane inspirišu čoveka, daju mu
neku snagu, inspiraciju, organizuju ga. Kada sam sedamdesete,
sedamdeset prve ušao u Atelje 212, i sreo tamo Kiša, Mihiza, od
tih ljudi s kojima ću kasnije biti u bliskim kontaktima, Boru
Pekića, Dragoslava Mihajlovića, svi su oni bili negde skrajnuti,
nisu smeli da rade. I dovijali su se... Matija Bećković je pisao
za "Čik", i živeo od toga šta je pisao pisma devojaka
"Čiku", i, naravno, tu se prepoznavalo da je to čista
politika u pitanju, "Čik" je bio najčitaniji list, upravo
zbog tih pisama. I onda se desilo to da je na celom tom prostoru
bivšeg komunističkog sveta pala ta zabrana, i nestao objektivni
strah da za jednu rečenicu ideš u zatvor. Kod nas nije bio toliko
taj retrogradni i zatvorski sistem do te mere praktikovan kao
što je to stvarno bilo u Mađarskoj ili u Poljskoj ili u Čehoslovačkoj.
Mi smo imali jednu vrstu operetskog komunizma. Ali, svejedno,
dan-danas imate ljude koji su odrasli u tom ubeđenju. I koji će
vam reći: “Jesam, ja sam bio komunist, i s ponosom kažem da sam
to i dalje.” Šta je taj komunizam učinio kao pokret u davdesetom
veku, to njega ne interesuje uopšte. Koliko je tu žrtava bilo,
kakvi su to gulazi i logori, to se objašnjava da su bile takve
prilike, i ako je moralo da se ubije deset miliona, ljudi, bože
moj, šta da se radi, ubićemo deset miliona, da se suprotstavimo
imperijalizmu...
Veličković: Govorimo o sedamdeset drugoj. Vi
ste još mladi, dvadeset tri godine. A već imate takav jasan antikomunistički
stav koji će se, kamufliran, pojaviti već u Maratoncima. Odakle
Vam to? Gdje ste to stekli? U nekoliko Vaših drama veoma je istaknuta
tema zavađenih generacija, u kojima očevi ne napuštaju položaje
i ne ostavljaju sinovima dovoljno prostora za život. Da li cijela
ta priča, zapravo, počinje u Vašoj porodici?
Kovačević: Pa, generalno gledajući, da... Imao
sam neku vrstu, ajde da tako kažemo, raslojavanja u familiji.
Što je kod nas potpuno normalno. Pola mojih stričeva je bilo na
jednoj strani, a pola na drugoj. I sećam se, kad sam bio mali,
i kad bi se za slavu okupila familija, onda bi krenulo blago-ironično
prepucavanje, ko je bolji i ko je gori. Oni vaši, ovi naši...
Dok ne bi došao deda i seo u pročelje stola, onda bi svi zaćutali.
Jer je to, u stvari, bio patrijarhat. Mene ja za tu familiju najviše
vezivao deda koji je bio najsmireniji, koji je prošao dva svetska
rata. Čovek koji je bio toliko oguglao do te mere na tragedije
da je bio nedodirljiv. Nije dozvoljavao da se dešavaju sitne štete.
I držao je pod kontrolom i revoluciju i kontrarevoluciju u okviru
i dalje postojeće nekakve zadruge. Ja sam rođen u kući koja je
bila zadruga. Bilo ih je petorica braće i jedna sestra. Znalo
se tačno ko šta radi. Onda se jedan iškolovao pa otišao, napustio
kuću, pa drugi, pa treći, i ostao je samo jedan u toj kući. I
to je priča o našem selu. Taj jedan više nije mogao da obrađuje
tako veliko imanje, i urušila se jedna grana privrede, a ovi ostali
su odlazili po gradovima, manje-više nisu uspevali, umesto da
žive na velikim imanjima, živeli su u nekim kavezima, kao Radovan,
i postajali su glasači, da bi imali socijalno i plate. Radili
su u nekim izmišljenim fabrikama, u nekim brodogradilištima, u
nekim čudima... Čuj, brodogradilište na Savi! Ne da je smešno.
Ne smeš da gradiš čamce, najviše šajke, i čamce za, najviše, štuku,
ne smeš ni za soma, som je ozbiljna riba. I tu je došlo do raslojavanja.
Naravno da sam ja shvatio da je jedna vrsta priče prešla u nešto
što je vrsta torture. To sam osetio u osnovnoj školi. Napisao
sam priču o tome, “Prvi put kad nisam video Tita”, o tome kad
su nas izveli od ne znam koliko sati ujutru, na nekom suncu, u
Ulici Maršala Tita, kako bi se drugačije zvala glavna ulica. Stajali
smo jedno dva-tri sata, uparađeni, obučeni, da bi u jednom trenutku
prošli motorciklisti i protutnjala kolona automobila. Ne znam
da li smo uspeli i da mašemo. Digla se prašina, i oni prošli.
Išli su na Cer, na otvaranje nekog njihovog spomenika. To su sve
slike, fragmenti... Sećam se, kad je Moša Pijade umro, da je ceo
Šabac bio oblepljen. Ja sam bio mali, nisam znao tačno o čemu
je reč. Nije bilo bandere na kojoj nije bila njegova slika. To
je isto bilo primenjivano i u školama. Učili smo one glupe pesme,
u horu, ili na časovima, do gimnazije, gde se to isto ponavljalo.
Ideologija je, kroz razne marksističke predmete, bila toliko rigidna
da si morao da učiš raznorazne budalaštine u koje niko nije verovao.
Nisu u njih verovali ni oni koji su ih predavali. Na osnovu te
istorije pravljene su posle serije, kao ona u kojoj je igrao Gaga...
Božović: Otpisani?
Kovačević: Da. Otpisani.
Božović: Da li to znači da se već negde u detinjstvu
uspostavlja sumnja da je “sve suprotno od onoga što izgleda da
jeste”?
Kovačević: Da. Negde se javlja jedna duboka sumnja
i jedna jasna slika o tome da postoji negovana i falsifikovana
istorija... Falsifikovana istina, zapravo, i da je za nešto što
je očigledno, kao da su dva i dva četiri, dokazano da je jedanaest,
i ti sad moraš da veruješ u to. Bilo je predmeta koje sam voleo,
i radovao sam se tim časovima, ali bilo je više onih glupih, kojima
su nam oduzimali i dane i vreme, zbog kojih se moje školovanje
pretvaralo u jednu veliku mučninu. Naravno, ja sam imao u familiji
ljude koji su bili, ajde da tako kažemo, ozbiljni opozicionari,
i koji su, kad god su imali priliku, meni uspevali da saspu u
glavu “vidi šta ova banda radi”. Jedan je robijao, drugi je bio
na onoj strani, ako ništa, zbunjivali su me. Nisam odrastao u
nekoj čistoj sredini koja bi bila samo ovo ili samo ono. I taj
haos je počeo da se sređuje, da se raščišćava, kad sam prešao
u Beograd, naročito u vreme studentskog pokreta u kojem sam delimično
učestvovao, jer sam imao devetnaest godina, a to je premalo da
bi se čovek uopšte ozbiljno bavio politikom. Ali sam već sa ulaskom
u Atelje 212 našao čvrsto jezgro onih ljudi koji su se već tada
zvali, ajde da kažemo, opozicionari.
Veličković: Ali prije ulaska u Atelje, Akademija...
Božović: Znači, Beograd je treći grad koji je
važan za Tebe. Pored Šapca i Novog Sada.
Kovačević: Ova priča koju sam danas pročitao,
to je priča iz Šapca. Ja se Šapca danas sećam, iskreno govoreći,
kao mesta u kome sam sve što sam video video prvi put. Jer...
Ja ne idem često u Šabac. I trudim se što manje da idem. To je
jedan od ružnijih gradova, trenutno, na Balkanu. Ima jednu ulicu
koja imitira velike gradove, grad sa izmenjenim stanovništvom.
Nekad građansku klasu, od pre Prvog svetskog rata, smenjivali
su ljudi koji su namerno dolazili u jednu skalameriju koja se
zvala “Zorka Šabac", industrija hemijskih proizvoda, panel-ploča
i japanske keramike.
Veličković: Ona priča iz Radovana, o fabrici,
brdu, jezeru, to je to?
("Ta fabrika je uništila reku, a reka zatrovala polja. Ni
korov nije uspevao. Da bi nekako spasili zavičaj, napravljeno
je jezero od reke i podignuta hidrocentrala. Međutim, nije bilo
dovoljno vode, pa je hidrocentrala prestala sa radom pre puštanja
u pogon. Onda su, da bi izvadili štetu, isušili jezero i ostavili
samo mulj, da ljudi seju pirinač, koji nije uspevao jer je klima
hladna a ujedno i topla. Ovo, da je topla, ustanovilo se kad su
podigli planinu na zatrpanom jezeru; hteli su da stvore zimski
turistički centar. Da ne bi planina bila neiskorišćena, bez snega,
kad već nema para od skijanja, rešili su da otvore veliki rudnik.
I kopali su mesecima, dok nisu naišli na mulj koji su ranije zatrpali.
Sad su odlučili da sruše fabriku i ponovo zasade žito i kukuruz.")
Kovačević: Jeste. To je to. To je to. Oni su
to, da bi poprilično moćne, ne moćne, ali poprilično nezavisne
seljake i kulake, kako su ih zvali, pretvorili u osiromašenu radničku
klasu. Sazidali su fabriku, sazidali su solitere na obradivoj
zemlji i dobili su radničku klasu koju su vezali za glasačku kutiju.
I to je bio istorijski proces. I dobili su osiromašenog seljaka
koji je i dalje išao na svoj hetkar, ne na deset hektara koje
je imao ranije, nego na jedan, i tamo je gajio paradajz, paprike
i lubenice, a ovde je imao socijalno, i tu je našao nekakav balans,
a usput ga je trovala kiselina koju je "Zorka Šabac"
ispuštala, i onaj plavi kamen, i razna druga čuda. Ko je to preživeo,
danas može da svedoči kako je cela ta priča bila vezana za čistu
ekologiju. Najveći broj bolesti bio je u Šapcu upravo zbog toga.
Šabac je u mom sećanju zbirka svega lepog što čovek može da doživi
u detinjstvu i svega ružnog. Sva prva iskustva direktnog sudara
sa životom vezana su za Šabac. Ja imam jednu priču koja to strašno
dobro ilustruje, objavljena je pre nekoliko godina u jednom broju
NIN-a. Zove se “Smrt žive žene”. To je strašna slika Šapca. Sve
ovo što pričamo, u toj priči, koja je duga, šest-sedam strana,
jeste istinita priča iz mog detinjstva, kad sam imao pet-šest
godina...
Božović: Novi Sad?
Kovačević: Novi Sad je bio iskustveno potpuno
drugačiji. Prvo i osnovno, za mene je to prelazak iz jednog grada
u kome sam imao svoje dvorište, svoj golubarnik, svog psa, mačku,
i sve ostalo, i sve sam to morao da ostavim zato što se preseljavam
u Novi Sad, u soliter. To je za mene bio rez od kojeg nisam mogao
da se oporavim, sigurno, jedno godinu-dve dana. Fizički bol za
nečim što sam ostavio i što sam najviše voleo u životu. I sreo
sam se sa drugačijim mentalitetom. Kasnije će to za mene kao pisca
biti dragoceno. Pogledao sam sebe sa strane. Jer su prvo počeli
da me zovu Gedža. Što je bilo pomalo uvredljivo. Oni su sve ljude
sa juga Srbije zvali Gedža, a oni su pripadali nekakvoj aristokratskoj,
austrougarskoj, što bismo rekli, provinijenciji... A mi smo bili
seljaci... To sam ja onda morao da dovodim u red raznoraznim čudima,
do fizičkih obračuna, da bi se stvar sanirala. Ja sam se, inače,
ceo život bavio sportom, tada sam igrao fudbal za podmladak "Vojvodine",
i tu sam našao neki balans. Ali sam se u početku osećao tamo kao
crnac. U Novom Sadu sam završio gimnaziju, sreo se opet sa sijaset
problema. Novi Sad je na neki način učestvovao u toj mojoj odluci
da se bavim pozorištem, jer smo u četvrtom razredu gimnazije odlučili
da pravimo pozorišnu predstavu. I to je već poznata priča koju
sam mnogo puta pričao. Ja sam seo i iz čistog bunta napisao komad,
jer sam imao profesora koji je obožavao Šekspira i malo-malo pa
ga je citirao, i tu se negde nekako rodila moja potreba da prepevam
Hamleta u desetarac. I to sam stvarno uspeo, na trideset-četrdeset
strana. Tu smo predstavu mi spremali jedno dva meseca, onda nam
je jedan reditelj, kad je video kakva je to budalaština, dao scenu
“Ben Akiba”. Zagrejao se i on, i mi smo radili kao u pravom pozorištu.
To je bila predstava koja je posle trebalo da se igra na kartu
više, jer je bila zabranjena.
Veličković: Jeste li sačuvali tekst?
Kovačević: Imam fragmente, nekoliko strana, to
je najstrašnije nešto, to je... Da su me streljali, imali bi pravo.
Ali smo s tom predstavom gostovali, i to je bilo simpatično, pošto
su to radili gimnazijalci, pa su to gledali na jedan drugi način...
Komedija je uvek, u osnovi, rušenje dostojanstva. Slepstik. Ide
čovek ulicom i padne. Kad padne običan čovek, ne toliko, ali što
je čovek na većem položaju, sve što ima veći oreol, kad padne,
i urušava se...
Veličković: O tome su pisali Bergson, i Prop
ima jednu zanimljivu knjigu, naravno, uvijek se u ovakvim prilikama
spomene Nušićev predgovor Ministarki... Od koga ste Vi učili?
Kovačević: Paa, ni od koga... To je prosto neverovatno. Počeo
sam da pišem u trenutku teške depresije, pošto sam imao neprilike
na Akademiji iz političkih razloga, kad je bio Maspok... Moj otac
je bio vojno lice, i njega je sudbina zadesila da bude jedan od
ljudi u vojnoj bazi u Divuljama. To je pored Trogira. U staroj
Jugoslaviji to je bila najveća baza za podmornice. A on je posle
rata bio radio-vezista na minolovcima. Četiri godine je čistio
Jadran od mina. Profesor koji mi je predavao filozofiju u Novom
Sadu, jedan divan čovek, bio je slep jer je upravo na jednom od
takvih brodova izgubio oči. Brod odnet u vazduh, većina izginula,
on izgubio vid. Tako se desilo da su nekako moja dokumenta, koja
su tada bila u Hrvatskoj, nestala, i ja više nisam mogao da dobijam
stipendiju. Na Akademiji je bilo deset studenata, svi su bili
iz Hrvatske, ja sam bio jedini, ajde sada da kažemo, Srbin, i
meni su jedinom nestala dokumenta. I ja, ni luk jeo ni luk mirisao,
ostanem na drugoj godini bez stipendije. Smučila mi se cela ta
priča bratstva-jedinstva, i svega. A zatim, u celoj toj priči,
smučila mi se i činjenica da je našu politiku uvek vodilo neko
gerontološko odeljenje. I da su uvek starci odlučivali šta ćeš
ti da radiš kao mlad čovek. I to je bila potpuno prirodna pobuna.
Onda sam ja seo da pišem Maratonce kao dramu. Kao ozbiljnu dramu.
U kojoj su grobari bili predstavnici jedne klase, a mladi čovek...
Priča u Maratoncima je, kada se sve razgrne, sledeća: jedan mladi
čovek neće više da bude deo grobarske familije. Hoće da izađe
iz grobarske familije i da se bavi nečim drugim. A tu je, kad
pišem, već i moje iskustvo iz šezdeset i osme godine. Neće da
bude deo grobarske familije. Međutim, grobari, pošto su ozbiljan
svet, pošto se bave ozbiljnim poslom, reše da ga potkupe. Tako
što će on biti direktor. I on se, čovek, slomi. I to je priča
iz šezdeset osme. Devedeset posto studentskih vođa završili su
kao predsednici raznih gradskih i centralnih komiteta. Posle smo
čuli i da su neki od njih još tokom pokreta radili za policiju.
Pa pogledajte sad po svetu, Fišer, Bler, to su sve ljudi koji
su nekad, kao, duvali travu, nosili cveće i sve ostalo, a kasnije
su uzeli oružje u ruke i tukli po planeti. A bilo je ono, peace,
brother, peace. Mladost, ludost. Daj da se vidi od čega se živi.
Ja sam tu dramu pisao krajnje ozbiljno, u svim parametrima klasične
dramaturgije, a da bih se oslobio toga da to ne bude sami mrak,
pokušao sam da nađem nekakvu ironičnu, ciničnu priču, u odnosu
na sve to. I sećam se, na drugoj godini, kada sam došao da pročitam
to, bilo je nas šest ili sedam na klasi, nakon tri-četiri strane,
ja više nisam mogao čitam, jer su se oni smejali. Pomislio sam
da sam napravio neku grešku. Ja jesam hteo da to bude delom i
smešno, ali ne do te mere. Tu se desilo nešto sa podsvešću. I
to iz one priče, vezane za strah od smrti koji sam imao tokom
celog detinjstva, a imao sam je jer sam bio tri-četiri puta na
smrt bolestan, imao sam sve najstrašnije bolesti...
Božović: Vaše iskustvo lektire?
Kovačević: Danas sam, u biblioteci, govorio o
tome, ali nisam hteo to da naglašavam... Ja sam od sedme godine,
kada sam se upisao u školu, pa do petnaeste, kada smo preselili
u Novi Sad, pročitao verovatno pola knjiga iz fonda biblioteke.
Čak smo se takmičili, sećam se, ko će više da pročita. Ja sam
znao da uzmem knjigu ujutru, da je čitam do ponoći i da je pročitam.
Ako je bila dobra, ako je imala zanimljivu priču. Čitao sam nedeljno
po tri-četiri ozbiljne knjige, tako da je ona bibliotekarka mislila
da se ja zavitlavam.
Veličković: Da li vam se desilo nekad, tada, a pogotovo kasnije,
da ste, dok ste čitali, zavidjeli piscu?
Kovačević: Ne, nisam zavideo, ali, danas kad se sećam tog perioda,
ustanovio sam da se taj nekakav dar za pisanje nasluti, ali ti
ga ne definišeš, ne znaš zašto je to tako... Sama činjenica da
sam ja svakog četvrtka u pola devet sa nestrpljenjem čekao radio-dramu,
kao sasvim mali, dan-danas znam muziku najave, a pričamo nešto
što se dešavalo prije četrdeset pet, pedeset godina, sama činjenica
da sam odslušao sto, dvesta drama... Četvrtak, pola devet, ja
ležim, pokraj radija, imali smo neki stari radio, nalik na kredenac,
koji je sa neke austrjske torpiljerke bio skinut, i to je bio
prelep radio, koga bi danas strašno voleo da imam, ali on je zamenjen
za "Rudi Čajavec", onaj mali, od plastike, i verovatno
je završio u nekoj kafani. Ja sam ležao dole na krparama, stavim
jedno jastuče i odvrnem radio, i slušam radio drame koje su bile,
u stvari, filmovi za slepe. A zašto sam baš ovo rekao? Zato što
je radio-dramaturgija najrazvijenija bila u Nemačkoj. A zašto
u Nemačkoj? Zato što je posle bombardovanja tamo bilo najviše
slepih. Oni su imali briljantne radio-drame. Radio-drama kao rod
je sjajna. A ja sam, te godine kad sam ostao bez stipendije, preživeo
zahvaljujući radio-dramama. Poslao sam na konkurs u Sarajevo,
Zagreb i Beograd tri drame, dobio dva otkupa i jednu nagradu.
Veličković: Mislim da jako dobro razumijem šta
želite da kažete. Ja vrlo često mlađe ljude upućujem da je radio-drama
najbolja vježba pisanja. Jer tu ako pisac postane svjestan ograničenja,
i ko ih sve savlada...
Kovačević: Najveća ograničenja! Imaš za celu
umetnost dva kredita. Imaš ton i reč. Svedeno je sve na ton. I
on ti da sliku, ono što je najzanimljivije... Sećam se, Grof Monte
Kristo je išao u nastavcima. Naravno, to su snimali u Radio-Beogradu
i to su sve bili dobri glumci, to se sve ozbiljno radilo. I ozbiljno
se igralo. Ceo roman je bio snimljen, ja sam jedva čekao sledeći
nastavak, da čujem šta će biti dalje. Postojao je pripovedač,
dijalozi podeljeni glumcima, pripovedač je imao sjajan, baršunasti
glas koji te odvede negde i ti formiraš sliku. I to za vežbanje
mozga, i tih delova skrivenih u sivoj zoni, koji su još neotkriveni,
kako se formira nešto na nivou podsvesti, to je bila najbolja
atletska disciplina. Jer ti moraš na osnovu zvuka, šuma... Kasnije
sam učio tonske efekte. Kad naučiš, kao u poslastičarnici, od
čega se pravi ona sjajna torta, onda ti se i ne jede više. To
je jedna priča. A druga priča, kad ste me pitali da li sam zavideo
nekim piscima... Nisam zavideo, ali mi se dešavalo da mi je krivo
što je nešto loše nastavljeno. Što neka priča, koja je išla jako
dobro, to sam već tad osećao, odjednom sklizne. Izgubi tenziju.
Ili čitam knjigu do pola, i odjednom nije više dobra. Bio sam
u pravom smislu, posle dugog čitanja, jedna vrsta ozbiljnog kritičara.
Tad sam već znao da čitam knjigu do pola, i ako mi se ne sviđa,
da je zatvorim i da je vratim.
Veličković: Dobro, to je bilo na početku. Ali
kasnije. Kad ste pročitali Sirana...
Kovačević: Za mene je prelomni trenutak u mome
čitanju bio kad sam sa negde deset-jedanaest godina naleteo na
Rablea. I to nisam ja sam našao njega. To je bilo jedno staro
izdanje, jedan moj prijatelj, koji će posle da studira svetsku
književnost, rekao je: “Juče sam pročitao jednu knjigu, prosto
je neverovatna.” Uzeo sam je i krenuo da čitam, i potpuno... otvorio
se jedan novi svet. Gargantua i Pantagruel. I tad sam video da
literatura može da izgleda sasvim drugačije. Odnosno da dozvoljava
mnoga čuda. Ona čuda za koja nisam znao, a u školi su bila strogo
zabranjena. Jer smo učili klasičnu socijalističku literaturu.
Počeo sam da idem na dva paralelna koloseka. Jedan je bio određen
državnim propisima, drugi je bio krivudav i išao je kuda je hteo.
Božović: Koje bi još pisce spomenuo pored Rablea?
Kovačević: Rable je bio prvi. Kao vrsta šoka.
Onda dolazi klasična literatura. Nalećem na Čehovljeve priče.
Ne drame! Priče. Čehov je neuporedivo bolji pisac priča nego drama.
To je teško dokazivo, zbog čehologa, ali u svim njegovim dramama
su najlepša ispovedna mesta. Koja su, zapravo, priče.
Veličković: Kao onaj dio iz Profesionalca kad
Luka opisuje Tejin susret sa drugom iz vojske.
("Čovek vam je prišao na ulici, zagrlio vas, izljubio i upitao:
Viđaš li one naše? A ti si stajao, isto ko sad, i pitao se u sebi.
Koje naše? Čovek se snuždio, kao ja sad, i rekao: Pa, naše iz
vojske. A tebi je laknulo, obradovao si se, imao si bar neki podatak.
Da bi oraspoložio nesrećnika, rekao si sigurno i velikodušno:
Naše iz vojske? Viđam. Naravno da viđam. Kako ih ne bi viđao!
I čovek ti je poverovao, zagrlio te, potapšao po ramenu – bilo
mu je drago što se nisi odrodio, i upitao te: A koga viđaš? Pa...
i tu si, kao sad, stao i pokušao da se setiš bar jednog imena.
I setio si se desetara Marka Kostića. I rekao si sa velikim olakšanjem:
Viđam desetara Marka Kostića. A čovek te je samo pogledao, oborio
oči i prošaputao: Ja sam desetar Marko Kostić.")
Kovačević: Od Čehova sam naučio, naravno, tada
nisam znao da učim, da nešto učim što će mi biti profesija, jer
sam, jednostavno, voleo to da čitam. Čehov je jedan od najboljih
svetskih pisaca dijaloga. Vi kad čitate njegove priče, a pazite,
još su to prevodi, u rečenici ne može da se izbaci ili doda nijedna
reč. Ta rečenica, jednostavno, više ne bi bila to. Čovek koji
uđe u kuću da saopšti nešto, on to saopšti u tri-četiri rečenice,
ceo svoj život ispriča u pet rečenica. Bio je majstor dijaloga,
i jedan od najboljih pisaca razgovora. Kasnije sam čitao još jednog
pisca koji je negde u njegovom rangu, govorim o pričama... To
je Singer. To je top svetske književnosti. Naravno, onda dolazi
Sirano, Molijer, klasična literatura koja je kao ozbiljna, a nije
ozbiljna, ima u sebi odmak, distancu, ima ironiju, ima komediju,
ima lepršavost, ima razbarušenost, dozvoljava mnogo štošta. I
igra se sa mnogo mašte. Priča o čoveku koji ima jako veliki nos
već je sama po sebi definisana kao jedan ozbiljan problem. Pa
sad, taj problem može da bude fizički, može da bude mentalni,
može da bude iskakanje iz klišea. I sad sve zavisi kako ga ti
vidiš, i šta čitaš. Ali neki čovek ima problem. Zbog tog problema
on postaje to što jeste. Rešavajući taj problem, on postaje mitsko
biće. Ništa više. Ne želi on da menja svet, on želi da promeni
sebe. Menjajući sebe, on menja okolinu. Potom, naravno, dolazi
Nušić, dolazi Sterija, dolazi domaća literatura. Strašno sam voleo
srpske realiste.
Božović: Zašto?
Kovačević: Pa, voleo sam ih zato što sam odrastao
u toj sredini. U mojim ulicama školovali su se Janko Veselinović,
Laza Lazarević, sve te priče koje smo mi čitali, ili morali da
ih čitamo ili voleli, sve su one iz mog kraja. Iz mog komšiluka.
Ja sam odrastao među tim ljudima. Sveti Georgije je, zapravo,
citat i posvećen je celom tom opusu Mačve. Ona priča, Lazarevićeva,
o invalidima...
Božović: "Sve će to narod pozlatiti".
Kovačević: Da, to je priča iz Georgija.
Božović: O izneverenim očekivanjima?
Kovačević: Sad su mi pričali. Igra se komad u
Banjaluci. I dok su radili predstavu, dvojica-trojica statista
i dva-tri glumca koja igraju manje uloge, koji su ranjeni tokom
ovih ratova, pisali su pismo Vladi, tražeći pravdu. To su igrali
na sceni, i to su bukvalno činili u životu. U slobodno vreme...
Tu apsolutno imate ljude koji ništa ne glume. Izađu na scenu i
igraju sebe. Taj komad je, ajde da tako kažemo, mali incident
u mom pisanju, jer spada nekako u realističku prozu... Vezan je
za selo. Za zemlju. A opet, nije samo to, jer su glavni junaci
ljudi koji su obeleženi, od detinjstva, ili od rata.
Veličković: Gojko i ja smo se danas, pripremajući
se za ovaj razgovor, razišli u tumačenju te drame. Da pojednostavim,
mislim da ste vi tu navijali za Georgija, odnosno Đorđa, kome
niste bez razloga dali ime sveca. A Gojko tvrdi da su vaše simpatije
na strani Gavrila.
Kovačević: Pokušaću da vam iskreno odgovorim.
Ja sam pokušao da napravim nešto što je u tradiciji i naše literature
i naše mitomanije, a i incidenata među stvarno dobrim ljudima.
Mihiz je svojevremeno govorio: “U Srbiji je teško biti dobar čovek,
jer moraš istovremeno da budeš dobar za sto hiljada.” I moraš
da radiš za sto hiljada ljudi. I moraš da pravdaš brljotine sto
hiljada ljudi. Taj Đorđe Džandar je, u stvari, produžetak Banović
Strahinje. Naravno, on nije namerno pisan takav. Ali sam ja takve
ljude u životu poznavao. I možda jedna od najbitnijih rečenica
u mome pisanju, ako čovek sme uopšte da se poziva na samog sebe,
jeste jedna rečenica njegova. Kad mu Katarinina tetka - kad ga
mobilišu i on ide u rat, znajući da ga žena vara, da nosi dete
drugog čoveka i sve ostalo, i tetka zna da on zna, i donosi mu
čarape, kao što je red kad se prati vojnik - na rastanku kaže:
“Ja sam srela u životu mnogo ljudi, ali nisam srela tako dobrog
čoveka kao što si ti.” A on, pre nego što će da se okrene i ode,
kaže: “Lako mi je biti dobar kad mi ništa drugo ne preostaje.”
I to je centralna rečenica tog komada. Kad čovek dođe u situaciju
da mu ništa drugo ne preostaje nego da bude dobar. Ne zato što
nije mogao. On kao žandarm mogao je da učini mnogo štošta, po
tadašnjem redu, zakonu i sili koju je imao, međutim, negde je
morao da se sudari sa činjenicom da je ta žena i ta ljubav u njegovom
životu mu je u jednom trenutku učinila nešto lepo, a da ga je
onda prevarila. Da ga je ljubav prevarila, u stvari, ne sama žena.
I da se sve to njemu kasno desilo. I sad, između toga da to izgubi
zauvek, i da to još nešto malo sačuva, kao pojavu, kao neko čudo
u prirodi, on se bori za to čudo, ne za Katarinu samu. Grčevito
je brani i pokušava da u tom mraku... Jedan starac kaže: “Nama
je najlakše da umremo. Samo mrak zamenimo mrakom.”
Božović: Pomenimo još dve rečenice koje se tiču
tog odnosa svetlosti i mraka u drami Sveti Georgije ubiva aždahu.
Onaj dečak Vane stalno govori: “Mi živimo u velikom mraku."
A Aleksa odgovara: “Da sam ja Sunce, ne bih nas ni ovoliko grejao.”
Kovačević: “Da sam ja Sunce, ne bih nas ni ovoliko
grejao.” I, naravno, uz sve simpatije za tog čoveka bez ruke,
zato što je otišao u rat, devojka sa kojom je bio udala se ne
znajući da će se on vratiti kući. Tu počinje jedan klasični ljubavni
triler koji bi, da nije bilo rata, koji ga je uzdigao na nivo
antičke tragedije, bi bio jedna obična seoska crna hronika. Sve
zajedno, to je jedna vrsta moje posvete i mog nekakvog testamentarnog
pisanja u odnosu na kraj, sredinu i ljude koje sam poznavao. Kad
sam već spomenuo dedu, on mi je tu priču ispričao. To je istinita
priča. Nažalost. Da su mobilisali bogalje, i da su ih odveli na
Cer, i da su tamo, za kaznu zato što su pravili razna čuda i gluposti,
po sistemu rekla-kazala, što je došlo do boraca na Ceru, bogalji
bili poslati u prve redove koje je pregazila austrougarska vojska.
Broj se kreće negde oko pet stotina. To se krilo. I ja nisam našao
nikad ni jedan dokumenat o tome. Nikad. Ali zato imam dedinu priču,
snimljenu, i priču još jednog čoveka, i deda i taj čovek su učesnici
tog događaja. Naše lepe igre, čaršijske, kako ocrniti nekoga,
ili nešto, i dovesti ga u situaciju da nestane.
Veličković: Moram priznati da nisam iz Vašeg
odgovora zaključio zašto su, ako jesu, Vaše simpatije i na Gavrilovoj
strani.
Kovačević: Ja se kao pisac trudim da budem apsolutno
neutralan. Samo razmišljam šta bi u datoj okolnosti bilo realno.
Ne može mi se desiti, kao onom klincu koji je čitao knjige, da
me nešto izneveri.
Veličković: Ali u Kontejneru niste bili neutralni.
Kovačević: Nisam. Ali Kontejner je politički
komad.
Veličković: Zar nije sve što ste Vi uradili političko
pozorište?
Kovačević: U dubini, da. U suštini, jeste.
Božović: Ali, ipak, Kontejner sa pet zvezdica
je političko pozorište u nedvosmislenom obliku, to je, pre svega,
političko pozorište.
Veličković: Ali, kad smo spomenuli Kontejner,
nešto mi se drugo čini važnije da primjetim. Vi često neke sporedne
motive prethodnih drama kasnije razvijate u cijele nove komade.
Kovačević: Da. Sve ono što je ostalo nerazvijeno
u jednom komadu, što mi se sviđalo, prenosio sam u sledeći.
Veličković: Na primjer, na direktnom obraćanje
publici doktora iz drame Šta je to u ljudskom biću što ga vodi
prema piću razvili ste Kontejner sa pet zvezdica.
Božović: Sličan model se primenjuje i u Lariju
Tompsonu.
Kovačević: Jeste, to je to. Kada mi se u komadu
svidi jedan lik koji je taman krenuo da svira nešto zanimljivo,
ali nije imao mesta i prostora, kod mene ostane nekakav osećaj
krivice i želja, ako je to dobar ton, ako je to dobra melodija,
da je razvijem. U nekoj drugoj drami.
Veličković: Da li je iz dramama koje ste do sada
napisali ostalo još takvih nerazvijenih melodija?
Kovačević: Znate, ja sam imao običaj, u svoje
vreme, to je dosta zanimljivo, da pišem priče, ili skice priča,
na jednoj ili dve strane. Čujem nešto, setim se nečega, nešto
mi da povod da napišem priču, onda sednem i vrlo brzo, u toku
jednog dana, napišem kompletnu skicu, arhitekturu za dramu. I
tog trenutka mi se čini da je to sigurno osnova za buduću dramu.
Tog dana ja verujem da je to jako dobar temelj da se gradi na
njemu. Svi moji komadi, ili barem većina njih, imaju, ako smem
ja o tome da pričam, dobru arhitekturu. Ja ne smem da uđem u komad
ako nemam dobru arhitektonsku postavku. Ja nisam džez muzičar.
Ja dozvoljavam sebi da džeziram tek kad imam strašno precizan
notni sistem. A onda u okviru već velike muzičke celine imam delove
i dajem sebi za pravo da jedan lik improvizujem. I onda on ispriča
neku priču koja nema nikakve veze sa komadom. A u suštini, negde
daleko, objašnjava njegov karakter, situaciju ili vreme. Toga
u Radovanu ima poprilično, i to je otprilike neka džez kompozicija.
Na temu zavičaja, na temu sela, na temu solitera, ne temu otuđenosti,
ima jedno pet-šest takvih tema, i svako svira jedan deo. Ili plače
ili kuka na tu temu. Naricaljke na temu zašto ulica više nije
horizontalna, nego je vertikalna. I šta se posle dešava? Taj list
papira, ili dva lista papira, stavim u fioku, jer u tom trenutku
pišem nešto, radim, pa posle mesec dana opet mi padne nešto na
pamet, vidim dobra slika, i... To je tako kada ste profesionalni
pisac, odnosno kad morate da budete pisac, ne kad hoćete. Ja moram
da pišem. I da sam čovek koji ima sada četiri fabrike, i da mi
je rešena kompletna egzistencija, ja bih opet pisao. Dodatni razlog
jeste da i zbog egzistencije moram da pišem, pa mi to, kad sam
umoran, daje snagu i volju. Jer, ne bih voleo da završim život
sa našom penzijom. Često sam u životu iz inata radio neke stvari.
Ovo je sada opet digresija, ali radio sam iz inata neke stvari
samo da bih nadoknadio svu onu bedu naših pisaca. Ja ne volim
da letim, ne volim avion da vidim ni na razglednici, ali sutra
bih kupio avion iz inata. Da se kaže da srpski pisac ima avion.
Jer su srpski pisci toliko proživeli, gotovo svi, život u jadu,
bedi i čemeru. Sve biografije naših pisaca, to je... Dikensovi
junaci su raskošni i bogati ljudi. I kad umru, pošto ih sahrani
okolina, sistem, država, uređenje, svi ih sahrane, e, onda ih
slave i podižu im spomenike.
Veličković: Tu je opet Andrić izuzetak među književnicima.
Kovačević: Andrić je, prije svega, bio filozof.
Božović: To znači da svoje drame pišeš dosta
dugo. Prvo nastaje priča sa vrlo preciznom dramaturškom osnovom,
pa onda se ta priča postepeno razvija.
Kovačević: To sam pokušavao da objasnim i studentima.
Ne možeš ti da pišeš dramu i da tražiš priču tokom pisanja. To
je uzaludan posao. Nećeš naći priču. Ovo što sam rekao... Ja sam
u pravom smislu lovački pas. Stalno sam u potrazi za pričom. Dajem
kraljevstvo ne za konja, nego za priču. Mogu na osnovu jedne rečenice
koja apsolutno nikome ništa ne znači, iz nekog sporednog teksta,
da izvučem celu priču. Ko to tamo peva nastao je na osnovu jedne
rečenice. Čitao sam novine, pre dvadeset pet godina, šestog aprila
osamdesete godine, posvećena cela strana bombardovanju. Nabraja
se: pogođena bolnica, pogođeno ovo, pogođeno ono... Rasturene
biblioteke, škole. A onda: “Između ostalog, na ulasku u Beograd,
kod Autokomande, pogođen je autobus koji je dolazio iz provincije
u posetu prestonici. Svi su putnici poginuli.” Ja stanem, ukopam
se i kažem: Evo ga! Zamisli, vratim film unazad, zamisli ljude
koji iz provincije, iz neke vukojebine, koji su ceo život želeli
da vide prestoni grad, pakovali stvari, i sve ostalo, krenuli,
prošli sve peripetije, možeš misliti šta sve autobus u to vreme
mora da prođe na sto kilometara, s tri pucanja gume najmanje,
sve ih je nešto vuklo i dovuklo na mesto, i ta bomba koja leti,
jedna na tolikoj teritoriji, pogađa baš njih. Kolika je sudbinska
veza sa nesrećom. Kako je strašna, u suštini, priča. Kad te nešto
pomeri iz planinske kuće, iz doma, da uđeš u autobus, da ti autobus
ne pobegne, da imaš para za kartu, da pređe četiri jendeka i pet
reka, i da dođe baš tamo gde ćete pogoditi bomba. I tako je nastala
ta priča, na osnovu samo jedne rečenice, koju je taj dan pročitalo
najmanje sto hiljada ljudi, ali nikome nije palo na pamet da je
to zanimljivo. Eto, to je ta razlika. Jer si ti svakog trenutka
u potrazi za nečim zanimljivim. Kao čitalac. Tako se uči da se
piše. Kad čitaš neku knjigu koja je sjajna. Kad naiđem na neki
deo koji bi mogao mi posluži, mogu da uzmem jednu rečenicu, mogu
od nje da napravim potpuno novu priču. Uzme se DNK iz neke knjige
i ti onda praviš novog čoveka.
Božović: Jednom si rekao da, kad Ti ponestane
priča, pogledaš kroz prozor.
Kovačević: Tamo gde ih piše život...
Božović: Da. Da li to znači da je uloga pozorišta
uvek da potkazuje život?
Kovačević: Meni je pozorište izuzetno zanimljivo
zato što postoji rampa. I ceo naš život je, zapravo, pozorište.
Sve što mi radimo u životu jeste pozorište. Ujutru se kostimiraš,
uđeš u ulogu, i ideš kod šefa ili kod nekoga da ga ubediš da treba
da ti da jedan posao. Od toga koliko uspešno glumiš, zavisi ti
posao. Isto kao u pozorištu. Imaš ljude koji te gledaju, i ti
igraš. Samo je pitanje da li je to organizovana gluma. Ako je
organizovana, onda se to zove pozorište, a ako je neorganizovana,
onda je to život.
Veličković: To onda znači da se ne slažete sa
onim što sam ja tvrdio da ste Vi pozorište iskoristili kao neku
vrstu megafona, da brže i glasnije kažete šta je hitno da se kaže.
Kovačević: Nisam na to imao nikakvu primedbu.
To je dosta tačno. Dosta je tačno. Zašto je tačno? Zato što sam
pokušao da radim i drugačije, i za to imam materijalni dokaz:
ja sam Svetog Georgija počeo da pišem kao roman. I godinu dana
sam pisao taj tekst kao roman. Onda sam ustanovio da će me ubiti
deskripcija. Da će mi deskripcija opteretiti i ubiti celu priču.
Da centralna priča počinje da se razvodnjava opisima i pasažima.
I ne znam koliko da je to bilo zanimljivo, meni je počelo da smeta.
Ja sam počeo, kao u svakom romanu, da opisujem: sedne na konja,
pa krene, pa jaše, jaše, jaše. I vidim, tu mi curi energija. I
onda jednog dana fino uzmem, izvadim sve dijaloške scene, i ostatak
bacim. Zato je podnaslov Svetog Georgija - “Adaptacija nenapisanog
romana”. To nije nikakva literarna pirueta, nego upravo to što
piše. I zato je tačno to što ste rekli. A ima i još jedna stvar:
meni je pozorište u jednom trenutku služilo, kao ostrašćenom,
potajnom političaru, ili antipolitičaru, kako god hoćete, da se
s nekim stvarima obračunam. To mi je definisao, već posle mog
drugog ili trećeg komada, opet Mihiz. Kaže: “Vi ćete jednog dana
imati problema i nećete imati problema zato što ste opsesivan
pisac." I to je tačno. Moji su svi junaci sa velikim opsesijama,
sa velikim fiksacijama. Za i protiv.
Veličković: Osim Mihiza, ko je još bio osoba
čije ste mišljenje poštovali i uvažavali?
Kovačević: Niko, ni blizu.
Veličković: Ni na Akademiji.
Kovačević: Nisam imao nikad tu vrstu autoriteta.
Ne autoriteta u smislu bezuslovnog... Ja sam s njim znao da polemišem,
znao sam i da se posvađam, mada smo ceo život bili na Vi. Jednostavno,
on je o tome znao jako mnogo. Bio je jedan od najbriljantnijih
umova, ako smem tako da kažem, koje sam u životu sreo. Čovek koji
je užasno mnogo znao i koji je sve što bi vam tvrdio mogao da
argumentuje sa najmanje deset podataka iz literature ili iz istorije.
I mogao je da se igra. On je bio virtuoz reči. Njega je slušati
kad predaje ili priča o nečem bila milina. Nisi siguran da li
to bolje zna ili to bolje artikuliše. Jednom prilikom, sećam se,
kad ga je neko nešto pitao o nekom događaju, zašto to brani toliko,
on kaže: “Mogu ja i da napadam, ako hoćete. Samo mi recite, hoćete
li da napadam ili dabranim, meni je potpuno svejedno.”
Božović: A kakvo je Tvoje iskustvo sa kritičarima.
Recimo, Jovan Hristić je pisao o svim Tvojim dramama. Vladimir
Stamenković je, takođe, istrajno pratio Tvoje drame. Na drugoj
strani, čitav niz kritičara, u svom vremenu vrlo ideološki uticajnih,
nisu blagonaklono pisali o Tvojim dramama...
Kovačević: Pa, ja nisam imao velike sreće sa
kritičarima. Ušao sam u pozorište jako mlad, a oni su to shvatili
poprilično neozbiljno. A zatim, ušao sam s Maratoncima, o kojima
nije smelo da se piše, da se analitički razlažu. Niko o njima
nije hteo da priča kao o metafori za jedan sistem. Nema ni jedne
rečenice u kojoj stoji: a da bi se pokazalo kako našu zemlju vode
grobari, čovek se setio i napisao da mlad čovek može da napreduje
samo ako u okviru grobarske porodice postane direktor firme. To
je ukratko prepričan komad. Ali ne. To je bio komad sa psovanjem,
komad ovo, komad ono, darovito, duhovito, nasleđe Nušića, i tako
dalje... Opšta mesta! Ni jedne klasične analize. Jovan Hristić
je pisao na svoj način. Vlada Stamenković, kao pedantan i vrstan
poznavalac uopšte dramske literature, pisao je analitički. Doktorski
precizno. A Vava, kao pesnik, pisao je poetičnije i mekše. Muharem
Pervić je napisao dve-tri sjajne kritike. On je, pre svega, čini
mi se, odličan pisac. Njegove rečenice možeš da čitaš po dva puta.
Bez obzira na to da li je rečenica povoljna po tvoju dramu ili
ne.
Božović: Deo kritike imao je veoma oštro ideološko
protivljenje Tvojim komadima.
Kovačević: Da. Ima jedna serija kritičara koji
su se vežbali na meni. Pravili karijeru. Ja sam posle, u trenutku
neke svoje rezignacije, rekao da imam privatno groblje kritičara.
Onih koji su bili, vežbali se, otišli sa ovog sveta i pravili
štetu.
Veličković: Ja imam utisak da to nije samo Vaša,
da tako kažem, sudbina. Mnogo godina unazad, kritičari su, valjda
zbog straha, a posebno kad govorimo o Vama, mislim na sedamdesete,
prestali da se pitaju šta je autor svojim djelom želio da kaže.
Zašto ga je napisao.
Kovačević: Evo, Gojko je ovde... Gojko je čovek
koji to pomno prati, zato što je, jednostavno, to njegova profesija...
Kao čoveku koji odlučuje o štampanju, prolaze mu kroz ruke, kao
meni ovde drame, užasne količine tekstova. I znaš šta je suštinski
problem? U domenu kritike poezije mi imamo jako relevantne knjige.
A ovamo, mi nemamo ni jednu knjigu pregleda dramske literature,
ozbiljnu. Analizu, deset godina, dvadeset godina, trideset godina,
šta je to, zapravo, naša dramska literatura. Jer se stalno vezuje
ista priča: naslednik Sterije, Nušića, i svega ostalog, zato što
pišem komedije. A, u suštini, moje drame nisu komedije.
Veličković: To zaista jeste opšte mjesto i prilično
pogrešno. Na stranu vrijeme u kojem je pisao Nušić a u kojem pišete
Vi, ali kad uzmete Nušićev tekst da čitate, on je dosadan i površan.
Za jednu dosjetku treba da pročitate pola strane. A kod Vas nema
replike bez igre, iza kalambura često se krije mudrost, za razliku
od Nušića, Vi izbacujete suvišno.
Kovačević: Nušić nije bio profesionalni dramski
pisac. Ja živim isključivo od pisanja drama. Ja sam zanatlija.
U dobrom ili lošem smislu, kako god hoćete. On se usput bavio
sa još jedno trideset poslova. Njega je prevarilo vreme i prevarila
ga je kritika toga doba. U to doba bilo je nekako pežorativno
pisati komedije. Klasicizam se opet vratio na scenu, Ibzen i Strindberg
su tada na velika vrata ušli kod nas, i zahtevalo se od pisca
da piše klasicizam. A on je imao bogomdan dar za komediju, što
se najbolje vidi iz njegove Autobiografije. Mogao je da bude sjajan
vodviljski pisac, a želeo je da piše takozvane ozbiljne komedije,
sa društvenom satirom. On je pobegao od svog dara. Pobegao je
zato što bi ga ubili, rekli bi da je minoran pisac. Tamo gdje
se dogodio vodvilj, kao što je Sumnjivo lice, tu je on bio i najbolji.
A onda je pod tim pritiskom, pod moranjem da napiše ozbiljnu klasičnu
dramu, napisao Pučinu, jednu od najstrašnijih drama u istoriji
dramaturgije. Naravno, to Dejan Mijač u svojoj predstavi izvrne
kao rukavicu i dobije besprekornu komediju. Jer, tolika količina
patetike je morala da izazove strašan smeh.
Veličković: E, sad ste uveli u priču režisere, a to je tema koja
nam se čini nezaobilazna u Vašem pozorišnom radu.
Kovačević: Mene su, u stvari, počeli da proganjaju
i organizuju hajke, i van sezone, onog trenutka kad sam krenuo
da režiram svoje drame. A režirao sam ih iz jednog jednostavnog
razloga, zato što sam ih pisao po principu - dva i dva su četiri.
I, kao što sam u životu tačan, ja volim da budem tačan i u pisanju.
Ja tačno znam zašto pišem dramu. Na početku drame moj lik će reći
jednu užasno bitnu rečenicu za kraj drame.
Veličković: Zar to nije i zadatak kritike, kad odgleda Vašu dramu,
ili je pročita, da dođe, isto tako tačno i precizno, do toga zašto
ste je pisali i šta ste htjeli da kažete?
Kovačević: To je već priča o radu. Zašto bi se
neko trudio baš toliko? Zato se većina kritičara kod nas bavi
kritikom dve, tri, deset godina, dok ne nađe nešto bolje. Ja sam,
dakle, pisao komad zbog toga i toga, i onda, dođem da odgledam
predstavu, i ono zbog čega sam pisao - samo toga nema! U režiji
je vrlo lako skrenuti priču. U režiji je vrlo lako preformulisati
stvari. Ili se izmontira nešto, ili se nešto doda, i ja više ne
vidim komad koji sam napisao. Počinjalo je da mi bude loše zbog
činjenice da mi se falsifikuje rad. Na stranu političko ubeđenje
koje može da se odigra potpuno drugačije ako vi drugačije postavite
komad. I to možete vrlo lako, gotovo neprimetno da uradite, bez
štriha. Samo pojačate igru jednog glumca. I to mi je dozlogrdilo.
A drugo, još jedna bitna stvar, na prostoru tadašnje Jugoslavije
bilo je najviše četiri-pet reditelja od imena i autoriteta. Šta
znači autoriteta? Autoritet znači da jedan reditelj u podeli od
deset likova pozove deset dobrih glumaca. Ja sam imao slučaj ovde
u Zvezdara teatru da mlad čovek dođe da režira, damo mu scenu,
on pozove pet-šest glumaca, velikih imena, oni dođu, vide klinca,
i počnu da ga maltretiraju. I počnu da režiraju komad. I na kraju
se glumci, naravno, pošto reditelj nema autoritet, ili je i sam
zadivljen imenima, na sceni među sobom posvađaju i napuste komad.
Međutim, kad se pojavi neko ko je autoritet, ko je impresario,
on to sve dovede u red, i kad ti kaže - ti ideš tamo, i stojiš
kod prozora, i gledaš kroz prozor, ti ne smeš da ga pitaš zašto
gledaš kroz prozor. Kao što će obavezno da te pita ako nisi autoritet:
“A zašto ja gledam kroz prozor? I do kad ću da gledam?. Ovaj ovde
gleda u publiku, a ja sam okrenuo leđa publici, i mene niko ne
vidi, a njega gledaju ovde, u prvom redu, svi ga gledaju...” Sama
činjenica da sam se bavio filmom i pozorištem, a pisac sam po
vokaciji, pa još i da režiram, i film i u pozorištu, to je ljudima
bilo previše. A upravo zbog formule dva plus dva su četiri ja
sam počeo da režiram.
Božović: Postoji jedna postavka Balkanskog špijuna
u kojoj je Čvorović u pravu.
Kovačević: Da. Gledao sam predstavu u kojoj je
reditelj, sa minimum štriha, što uopšte nije bilo teško, uradio
upravo to. Kada sam pisao dramu, ja sam Iliji davao elemente da
bude u pravu kako bi bio istinit lik. Kao kada, recimo, sediš
sa čovekom ostrašćenog političkog ubeđenja, on će ti reći bar
tri rečenice, od deset, koje su tačne.
Veličković: Ali, koliko se ja sjećam, u Balkanskom
špijunu samo je jedna rečenica koja ga raskrinkava. Kad kaže,
ako se ne varam, ”ubijao bih ponovo”.
("Staljin vas je ubij'o, al vas nije ubij'o kol'ko je trebalo.
Ja sam drž'o njegovu sliku pet godina, ko ikonu, i držaću je ponovo,
kad-tad! Nećete uspeti, dok je mene, dok je mog brata, dok je
nas još stotinu hiljada, vi nećete...")
Kovačević: Inače, ono što priča da se zlopatio,
to će da vam priča svaki čovek. I njega je stvarno lako braniti
ako mu izbaciš četiri-pet rečenica. Tako da je mene ta priča o
izneverenom rukopisu naterala da izrežiram premijeru - a sad,
vi, ljudi, izvolite. Ako je taj komad dobar, on će se igrati i
kasnije, pa ćete ga i vi režirati. Ako ne valja, ja mu neću pomoći
režijom.
Božović: Ali daješ, bolje reći, predlažeš, jedno
osnovno čitanje.
Kovačević: Da. Proveravanje pozorišnog komada
je vrlo jednostavno. Ako se komad izvede jednom i nikad više za
vašeg života, to nije dobro. Nema tu nikakve velike pameti. Komad
koji je igran jednom, i nikad više, nešto nije u redu s njim.
Komad, ako je uspeo, obnavlja se, igraju ga i druga pozorišta,
igra se na drugačiji način, neko ga čita na svoj način, neko ga
oseti iz novog vremena. Kokan Mladenović je radio Balkanskog špijuna
tako da se priča događa za vreme Miloševića. Ništa se bitno nije
promenilo. Nije se samo pominjao Staljin... Nije se pominjao ni
Milošević, samo vidimo da je to njegovo vreme i da je Čvorović
opsednut jednim likom. I sve je funkcionisalo bez ikakvih problema.
Reći ću vam, mene u Balkanskom špijunu nije interesovala toliko
priča o staljinizmu koliko o paranoji. To je moj pokušaj analize
paranoje na ovim prostorima. Što zbog stranca, što zbog policije.
Još jedna jako bitna priča, do koje mi je bilo užasno stalo, jeste
to kako jedan čovek koji je uplašen, koji živi u strahu, koji
je izmaltretiran u životu, s pravom ili bez prava, u to ne bih
ulazio, koji je preživeo torturu, koji se plaši, kako on, dakle,
svoju ženu, koja je potpuno zdravorazumska žena, pretvori u istog
takvog čoveka. I to je priča, zapravo, o maltretiranju jedne žene.
I o maltretiranju familije. I to su te male takozvane kućne siledžije
koji su na ovom prostiru Balkana jedna posebna sorta ljudi. Zato
je prelepa ona Andrićeva priča “Zlostavljanje”. To je jedna od
njegovih najlepših priča, u kojoj nema nikakvog nasilja – na prvi
pogled. A to je strašna priča o zlostavljanju. I to je jedna linija,
postoje tri-četiri linije u mom komadu, ali ta mi je bila najbitnija:
kako čovek, i sam prevaspitan, prevaspitava nekog. I to nije ništa
slučajno. Nisam ja toliko darovit kao što izgleda. To je rad.
Veliki rad, uložen. Zato me nerviraju komadi pisaca koji mi donesu
mi prvu ruku. I kad ga ja teram da piše... Zato sam ja odustao
da predajem na Akademiji. Ja sam se više nervirao što oni neće
da pišu, nego oni. Jedan dan sam šetao dole pored Dunava iznerviran
činjenicom da ono što su naučili nisu hteli da napišu. Ja sam
dao ostavku i otišao sa Akademije. Jer me baš nerviralo da studenti
treće godine neće da pišu, a upisali su se na Akademiju da budu
pisci. I onda sam ja gubio vreme i energiju, i zajedno smo pravili
kostrukcije, planove, priče, ali oni to nisu hteli da realizuju.
Jer im je bilo dovoljno da su studenti Akademije, to je dovoljno
za džet-set ovde. Nikad se ne zna zašto je dobro doći u Beograd
siromašan. Ko zna, da sam bio iz neke imućne beogradske familije,
možda ništa ne bih uradio.
Veličković: Ako postoji danas drama koja objedinjuje
sva tri dramska jedinstva, onda je to Profesionalac...
Kovačević: Pisao sam je po tom principu. Po principu
svih dramskih zakonitosti.
Veličković: Profesionalca smatram Vašom najboljom
dramom, ali je većina kritičara nakon premijere zaključila da
njome stagnirate, čak nazadujete.
Kovačević: Tu dramu su sačekali, iz meni nepoznatih
razloga, na nož. Ni danas mi nije jasno zašto. A ona je, možda
i zato što je mala podela, izvedena u sigurno pedeset-šezdeset
svetskih pozorišta. Pre dva dana sam razgovarao sa čovekom koji
je prevodi na škotski. Objasnio mi je i koja je razlika između
engleskog i škotskog: kao između srpskog i južnosrbijanskog. Znate,
meni se dešavalo da su me neki kritičari, kad su gledali izvođenje
Radovana, kojeg je radio Dejan Mijač, sa Vojom Brajovićem u glavnoj
ulozi, pitali šta sam dopisivao. Nisam ništa. Nego je Zoran, improvizacijama,
koje smo često i nas dvojica smišljali dok smo sedeli u "Srpskoj
kafani", na zadatu temu, da li se nešto desilo, ubacivali,
do te mere napravio, ono što sam rekao, jednu džez kompoziciju
da je pokrio tekst, sakrio tekst. I sad ovo izvođenje u Ateljeu
212, gde igra Brstina, igra se skoro bez štriha, možda sa tri-četiri
rečenice, a opet su ljudi iznenađeni da je taj tekst potpuno drugačiji.
Zapravo, do ovog izvođenja u Ateljeu Radovan nikad nije bio odigran
integralno. Kao što su nakon Profesionalca kritičari bili iznenađeni
što sam izneverio samog sebe. Nakon onakvog početka sa Maratoncima
i Radovanom... Zaboravljaju da su i o njima pisali sve najstrašnije...
Odavno sam već, što bi se reklo, digao ruke od toga da čitam i
da se nerviram šta kritičari pišu, ne zato što me ne interesuje,
nego zato što kritičar mora da bude autoritet. Ne može svako da
dođe i da se vežba na meni. Nisam ja konj sa hvataljkama. Ja u
njihovom životu, u životu tih kritičara, dođem kao prolazna avantura.
Nažalost, ozbiljnih kritičara, koji su život posvetili tome, kao
što sam ja posvetio život pisanju za pozorište, nema, možda, jedan
ili dvojica. Od vremena kada sam ja počinjao da pišem. Čovek se
s godinama navikne na sve to. Kada ste mladi, to vas sve užasno
dotiče, strašno ste ranjivi, svaku kritiku pročitate po deset
puta. I analizirate čak i ono što kritičar nije napisao. Da li
je možda nešto između redova hteo da kaže. I tada je odgovornost
kritičara velika, zato što tada mogu tom čoveku dosta da pomognu.
Nije kritika da uzmeš sekiru i da nekoga iscepkaš. Kritika je
da, ako u nekome primetiš neki dar, razviješ upravo to. Ukažeš
mu na to šta je dobro, a ono šta je loše ne pomeneš, ili pomeneš
uzgred, da bi čovek imao volje da piše, a inače uhvatiti invalida,
a svaki mladi čovek koji piše jeste invalid na neki način, tući
invalida nema smisla. I vrlo je lako. A za ovo što sam do sada
uradio mogu da zahvalim i tome što sam se bavio sportom. Jer je
za sve to bila je potrebna i užasna fizička snaga. I potrebno
je da znaš šta radiš i zašto to radiš. Ja i dan-danas nemam mobilni
telefon. Moje radno vreme je kao radno vreme profesionalnog ubice.
Zadatak koji sebi zadam da moram da uradim, i ne smem da napravim
grešku u tom procesu rada, do te mere je ozbiljan da dozvoljavam
sebi samo male delove improvizacije. Građu za svoje komade spremam
i smišljam godinama. Ja sam Gojku pričao, čini mi se pre deset
godina, na jednom putovanju na literarno veče, o tome kako su
nastale novine. Ja se oko te priče vrtim, moram je napisati, gotovo
je, priterala me je u ćošak i nema dalje. Da bih se odbranio,
moram da je napišem. I sad kad sam došao u Portugal, reč je o
priči o gospodaru jednog dvorca koji maltretira narod i o tome
kako se taj narod ne osveti, ja sam se našao pred jednim dvorcem
koga sam tačno gledao, i zamišljao, kada sam locirao celu priču.
Kada sam došao pred taj dvorac, ja sam rekao: "Evo, tačno,
ovo je znak da moram ono čudo da napišem, jer mi potura i dvorce."
Božović: Priča koja namešta realnost...
Kovačević: Dovodi me tačno na mesto...
Veličković: Ubistva...
Božović: A kako se Ti osećaš kao pisac čije se
reči citiraju kada te reči dođu do Tebe, kada ih čuješ od nekoga
ko i ne zna da su to Tvoje reči.
Kovačević: Ne, ne razmišljam uopšte o tome, i
ne dozvoljavam sebi ni jednog trenutka da pomislim da to ima neko
veće i bitnije značenje. Čovek je užasno kvarljiva roba. Možeš
vrlo lako da proklizneš i odeš, i tako postaneš sopstveni literarni
junak. Što je najstrašnije u literaturi - da postaneš jedan od
likova onoga što pišeš. Ne smeš sebe previše ozbiljno da shvataš.
To je jedna stvar. Druga stvar, olakšavajuća mi je okolnost što
sam uvek imao posla. Nikad ja nemam vremena da se osvrćem i gledam
šta sam uradio, ja plivam, i plivam dalje, ka nekoj obali za koju
ne znam koliko je daleko. Ja moram do nje da dođem, a ono što
je iza mene jeste nekakav prostor koji sam prešao, lakše, brže
ili teže, ali sam ga ostavio iza sebe, i ne osvrćem se. Tu i tamo...
Naravno, da vam je drago da se ponovo igra nešto što ste radili
pre dvadeset ili trideset godina. To je dokaz da i ono što sad
radite može da se igra za dvadeset-trideset godina. Niste radili
uzalud. To je strašno bitno kao činjenica podrške u trenucima
kad sumnjate. Ali, verujte mi, ne postoji ni jedan komad kod koga
na polovini komada nisam posumnjao da pišem gluposti.
Veličković: Dolazite li u iskušenje da u tim
starim dramama ipak nešto promijenite, popravite?
Kovačević: Ne bih promenio, ali sa ovim iskustvom
dodao bih nešto. Moglo je nešto da bude još razigranije. Ali,
u tom trenutku, slika je bila sa tim ramom, sad bih ja, možda,
pravio veću sliku, ali dobro je da ona ostane kao svedočanstvo
tog vremena, kao crno-bela fotografija. I kao svedočanstvo jednog
perioda u kojem sam ja trčao tom brzinom tu razdaljinu. A šta
bih menjao? Pa, ne bih nešto mnogo, ne bih nešto mnogo menjao,
uz činjenicu da retko gledam ono što sam pisao, čak i filmove...
Sinoć sam posle petnaest godina odgledao film Balkanski špijun,
na televiziji, samo iz jednog razloga, zato što je posredi digitalizovana
kopija. Hteo sam da vidim kakva je kopija, i kopija je odlična.
Sad je to kopija koja će ostati zauvek. Slika je dobra: sačuvana
je slika, i sačuvana je energija u tom filmu. Energija kojom Bata,
kao lokomotiva, melje. I u tom filmu, da ga sad montiram, promenio
bih vrlo malo.
Božović: A zašto je dramski pisac napisao dva
romana?
Kovačević: Romane sam pisao zato što priče do
kojih mi je bilo stalo nisam mogao da lociram u pozorište. Tražile
su prostor, širinu...
Božović: Kao priča za film Ko to tamo peva. Opet,
drama Proleće u januaru imala je nekoliko metamorfoza dok nije
postala scenario za film Podzemlje i roman Bila jednom jedna zemlja.
Veličković: Još samo ovo. Složili ste se da je
Vaš opus politički angažovan. Imali ste jednu ideju za koju ste
se borili, jasno, hrabro kad je trebalo, no sad, čini se, ponestaje
neprijatelja. Uspjeli ste sve to vrijeme biti nezavisni. Niste
htjeli da zavisite od plate. U Narodno pozorište ušao je samo
jedan Vaš tekst, ako se ne varam. Zvezdara teatar je bio margina
kad ste ovdje došli...
Kovačević: Da, bilo je to pozorište na periferiji...
Veličković: Sad ste Vi u centru. Kako Vaša nova
pozicija funkcioniše u okviru političkog pozorišta koje ste do
sada radili?
Kovačević: Pa ne funkcioniše nikako. Jednostavno,
mislim da je priča o jednopartijskom životu na ovim prostorima
završena. A to što se zove demokratija i što se zove višepartijski
sistem, to je nešto što se uči. Ja nemam vremena da učestvujem
u tome. Na sceni Srbije danas ima četrdeset i nešto kao javnih
i sto dvadeset potajnih partija. I sad ja treba da objašnjavam
ljudima da treba da se učlane u neku partiju, a ona se onda promeni
preko noći. I više nemam konkretnog neprijatelja. Kad je bila
jedna partija, to je bilo jasno: ti si sa ove strane, oni sa one,
pa ko preživi. Sad odjednom vi izlazite na megdan, a desetorica
ispred vas drže pištolje. Ne znate u koga da pucate. Pucaće vam
s leđa. Ovo se zove politički haos. I demokratija se, naravno,
pošto smo mi propustili kao narod ceo vek, uči ceo vek. Ovo sad
što nam se događa, to je učenje, prvi razred iz demokratije. Ja
više u životu nemam vremena da se bavim obrazovanjem, vaspitanjem,
da govorim ljudima bolje je ovo od ovoga. To sam zadnji put radio
i prevario se. Glasao sam i učestvovao u nekim čudima... Nisam
se prevario. Moralo je. Idemo od goreg prema manje gorem.
Veličković: Ali ja nisam mislio na tu vrstu angažmana.
Nego na tekst, na novu dramu, koja će sada ponovo u ovom vremenu
da bude ono što su u onom vremenu bili Maratonci ili Špijun...
Kovačević: Nemam ozbiljnog protivnika ispred
sebe. Ovo nije dostojno literature. Nekad se znalo gde ideš, i
protiv koga, i ako pogineš, poginuo si od nekog ko je ozbiljan.
Sad te ubije baba neka... Potegne vanglu i ubije te. I ode heroj
nizašta. Nema jasnog cilja. Ne možete tenkom da gađate trešnje.
A zatim, menja se cela priča i globalno. Došlo je do debalansa.
Više istine nisu do te mere crno-bele. Otuda ono što smo sumnjali...
mi svakim danom sve više ulazimo u Orvelov svet. Planeta postaje
slika jedne pozornice za silu, bahatost, moć... Nema više ideologije.
Samo kapital. Iza ljudi ne stoji ni neka tanušna ideologija. Stoje
korporacije. Stoji užasno bogatstvo. Sve zajedno, nikome nije
jasno šta se stvarno događa. Priča o globalizmu, o antiglobalizmu,
sve je to tačno... Ali je sve još u vazduhu, sve je i dalje nedefinisano.
Sigurno je samo to da su u sukobu bogati i siromašni. To je osnova.
Jedan mali broj ljudi na planeti drži užasno bogatstvo, a devedeset
posto ljudi je gladno. I sad se ta glad artikuliše. Prevodi se
u veru, u religiju, u naciju, u granice... Zato sam negde napisao
da granice, verske, na zemlji, dele nebo. Sad se vraćamo na ono
prvo pitanje. U zemljama bivših rigidnih, opasnih, mogu slobodno
reći zločinačkih sistema ne sme se zaboraviti i ta reč, jer bi
poništili devedeset miliona ljudi stradalih u gulazima, tvrdili
bi da to nije tačno, ili da oni nisu bitni, da su žrtva istorije.
Oni nisu žrtva istorije. Nisu žrtve istorije. Žrtve su jedne ideologije
koja je ravna fašizmu. Pitanje je samo ko će na jednu ili drugu
stranu da stavi teg, ali to je obeležilo celi dvadeseti vek. Fašizam
i komunizam. I, naravno, repovi od toga prelili su se i u ovaj
vek. Pod raznoraznim drugim oblicima, nazivima. Mene najviše zabrinjava
činjenica da na ovoj planeti, govorim ovo jer sam imao priliku
da mnogo putujem, da srećem dosta ljudi, ljudi sve više žive pod
sve većom presijom. I to nije politička presija, to nije strah
od cenzure, od policije. To je strah za egzistenciju. Putujete
sat do posla, i sat nazad, i imate nekoga ko može da vas otpusti,
i da vam ne kaže zašto. Jer na vaše mesto čeka stotina drugih
ljudi. I to je isto stvar politike. Samo što se to ne zove fašizam
ili komunizam...
Veličković: Nego kapitalizam.
Kovačević: Čak nije više ni kapitalizam. Nego
nekakav bankarski imperijalizam. Ja nekad u šali govorim kako
Hitler ide, gore, lupa se pesnicom u glavu, i viče: “Greška, napravio
sam grešku, nisam trebao da šaljem generale nego bankare. Da jesam,
ne bih bio danas to što jesam.” Tako da se mi danas sudaramo s
tim. Na nesreću, Balkan, kao i ovo područje bivše Jugoslavije,
izuzimajući Sloveniju, koja je uvek pripadala nekim drugim prostorima,
čak i Hrvatsku, kao deo bivše austrougraske imperije, mi se vraćamo
u predindustrijsko doba... Izgubili smo jedan vek. Jedan balkanski
rat, Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat,
Treći balkanski rat, bombardovanje. Malo ljudi na planeti je imalo
tu sreću da doživi sve to. To stvarno treba da ti se posreći,
i da se rodiš na tom prostoru, i da te sve to strefi.
Veličković: Mi u Bosni, na nesreću, nismo imali
bombardovanje...
Kovačević: Ne znate šta ste propustili...
|
|
