|
Kultura kao kapital
Da
li je rodno mesto velikog broja naših problema ustaljeno nerazumevanje
da je kultura investicija, a ne trošak, nužnost, a ne hobi, smislena
delatnost, a ne luksuz, sve samo ne puka i isprazna zabava?
Kultura
nije trošak, kultura je investicija.
Na prvi pogled, ova rečenica je opšte mesto. Ali, kako je verovao
Jovan Hristić, opšta mesta nam govore nešto važno, i zbog toga
su na takav način prisutna i u našoj retorici i u našem iskustvu.
Postoje, međutim, opšta mesta koja nisu toliko podrazumevajući
izraz opšteg iskustva koliko su puki retorički alibi da se ne
izađe u susret jednoj nužnosti. Tada u jeziku nastane nešto što,
po pravilu, ne postoji u stvarnosti. Takav je slučaj i sa uvodnom
rečenicom u kojoj se kulturi, na jedan delikatan način, odaje
svako priznanje, ali iskustvo, mnogo bolji svedok od retorike,
govori nam da se kulturi takav značaj inače ne pridaje u realnim
odnosima svakodnevnog života ili pak u žanrovima javnog diskursa
odnosno u pragmatici društvene zajednice kojoj pripadamo.
Na nivou društva i države, kultura je investicija zato što svako
ulaganje u kulturu ima dalekosežne posledice po povećanje nacionalnog
dohotka i po oblikovanje prihvatljivog i održivog društvenog ambijenta.
Društvo bez kulture ne može biti bogato društvo. Bez osmišljene
i delotvorne kulturne politike, u društvu siromašnih ili čak rasturenih
kulturnih i obrazovnih institucija, ne mogu se sprovoditi ekonomske
i političke reforme. Niti se mogu očekivati preduzimljivi pojedinci
i smele ekonomske aktivnosti od kojih će čitavo društvo imati
samo korist.
Ali i za svakog pojedinca kultura je investicija. I to najisplativija,
jedina investicija za čiji ishod ne mora da brine. Ne samo zato
što obrazovan i kulturan čovek bolje razume svoje društvo i svoje
vreme, svet i svoje mesto u njemu, pa tako u skladu sa tim može
i da deluje korisno po sebe i po svoje bližnje, već i zato što
su znanje i mašta, kultura, jednom rečju, jedino ono što mu niko
ne može uzeti, jedino ono što istinski jeste njegovo, ali od čega
i drugi mogu imati samo dobre strane.
I tu dolazimo do ključne tačke: kultura je kapital, i u stvarnom
i u simboličkom smislu. Ne kažem da u našem društvu nije pomalo
rizično izgovoriti ovakvu rečenicu, jer nas toliko toga uverava
kako je kapital nešto sasvim drugo, dok su njegovi kontrolori
utvrđeni u temeljnoj ignoranciji kulture. I zaista, inercija privremenosti
i nimalo spontana prvobitna akumulacija kao da hoće da pokažu
da smo iskoračili iz kulture u prostor elementarnog snalaženja
u kome nijedno sredstvo nije suvišno, niti je ma kojom pričom
osporeno. Na drugoj strani, laki žanrovi zauzimaju scenu ne bi
li anestetizovali javnost. Jer, kultura izvodi iz haosa u polje
uređenosti, omogućava prepoznavanje svog vremena, razumevanje
svog društva, uvodi kriterijume i definiše društvene standarde.
Kulturni kapital se, pogotovu u poslednjih stotinak godina, pokazao
kao jedan od najsnažnijih faktora razvoja, bez koga je neobjašnjiva
mogućnost ukupnog društvenog razvoja čitavog niza evropskih i
vanevropskih zemalja.
Da li je onda rodno mesto velikog broja naših problema ustaljeno
nerazumevanje da je kultura investicija, a ne trošak, nužnost,
a ne hobi, smislena delatnost, a ne luksuz, sve samo ne puka i
isprazna zabava?
Zašto se kultura doživljava kao dekor, a ne kao suštinska i izvorna
potreba? Da li se kultura može prepoznavati kao stilizovani ukras?
Ako se tako doživljava, onda će se uvek smatrati kako za kulturu
ima vremena, kako kultura može da sačeka dok se ne reše važnije
i urgentnije stvari. Da li je kultura možda najvažnija i najurgentnija
stvar u ljudskom životu i u životu jedne zajednice, ono što tom
životu daje smisao i uređenost, oblik i poželjnost?
Ako je kultura trošak, onda će se, prirodno, nastojati da taj
trošak bude što je moguće manji. I ako pogledamo stanje stvari,
onda ćemo videti kako logika troška prevladava nad logikom kulture
kao osnovnog razvojnog potencijala pojedinca i njegovog društvenog
okruženja. Ako, dakle, kulturu svedemo na troškovnu stranu, ako
je pretvorimo u trošak, po mnogo čemu neželjen, onda će se i u
oblasti kulture uspostaviti logika buvljaka, po kojoj nije važna
vrednost, niti karakter nekog proizvoda, važno je da takav proizvod
– ili još češće njegov surogat – postoje u kakvom-takvom obliku
i da je njegova cena što niža.
A u kulturi sve zavisi od vrednosti. Kriterijumi oblikuju standarde,
oni potom uspostavljaju horizont očekivanja. Na takvoj osnovi
moguće je da kultura bude ključna razvojna snaga jednog društva,
dovoljno podsticajna da pokrene zatomljene sile u njemu, dovoljno
maštovita da kreativnost potvrdi kao neprocenjivu vrednost, dovoljno
čak uticajna da se oblikuje kao društveni korektiv nasuprot atrofiji,
mrzovolji, korupciji, obesti nove klase koja je u međuperiodu
od komunizma do postkomunizma samo promenila ime ali je zadržala
uticaj, samodovoljnosti, nihilizmu, ideološkoj rascepljenosti.
Gojko
Božović |
|
