|
Песма
Архипелага
Душко Новаковић
Poste
Restante
Чарлсу Симићу
Орфеју,
рођаче признати
И на другој обали Атлантика,
Који и нас, овдашње свираче,
Држиш будним као стражу
Да нам случајно не промакну
Сви ти животи овде, одржавани
Методом помија и мрвица,
Народа баченог на колена
Закључаног одасвуд, превареног
Од очева и вођа који пристадоше
Да се твојој браћи по музици
Отисну као маркери на челу,
Жигови беснила и окужености.
Па,
реци нам, ти који си постао
Љубавник тамних сати
Донесених у избегличком коферу –
Да ли се и тамо, у Новом Хемпширу,
Окупљају над заједничком зделом
Препуном крвожедног мрака,
Пренуте најнежнијим тоновима,
Сва та јата анима и сенки
Привучена одавде као стрводери?
Јесу ли им очи још изврнуте као код заклане кокоши,
Уста искежена до цепања, језик отегнут до пупка?
Урлају ли узнемирене и горуће као бакље,
Дивљају ли непосустало као џафтаре
Те се на моменте у огледалу једва
Препознају чије су и ко их је послао,
Из које су кланице отпремљене поузећем?
–
Да, такве су и овамо такве хрле једна према другој
У загрљај пеливански шчепане: кљешта, вилица на вилицу
У подмуклом, равне стенама, сучељавању покренуте силе.
Свакој су властите руке тољага против тољаге,
Прсти, свих десет, виљушке против виљушке,
Нокти, и они ножни, бодежи против бодежа,
Карлице – инквизиторске столице...
Тако
оне и овде, као у старом завичају,
Непрестано и непрестано напујдаване
Једна око друге круже,
Тако се, братски, поздрављају, тако се грле
И једна другу усркавају најсласнијим срком.
Не знам шта да ти кажем шта сам ја њима!
Можда
пастир тог стада
Или магнет
За привлачење роптаја. |
|
