|
Људи смо јер се плашимо
Страх је део нас самих, био унутарњи или спољашњи,
наша физика и метафизика, један од темеља који нас добро или лоше
обликује – то је само једна од порука „Речника страха” Љубомира
Ерића
СТРАХ
Једна капитална књига овог топлог лета остала је некако по страни,
иако би многи пре него што се маше било ког рада, умног или физичког,
требало да је бар прелистају. Мало је култура које имају такво
дело, иако је његова тема само на први поглед обична и свакодневна.
Реч је о страху, о најразличитијим врстама страха с којима се
човек суочава и пролази или не пролази успешно кроз његов тунел.
Јер страх је као камелеон: мења своје лице и наличје, појављује
се ненадано и исто тако ненадано губи, плаши човека, али га и
храбри да се с њим суочи, пошто је коначан и смртан и тај тренутак
га кад-тад чека.
Страх је део нас самих, био унутарњи или спољашњи; он је и наша
физика и метафизика, један од темеља који нас, можда, више обликује
него било шта друго.
Како онда тај неухватљиви део нашег индивидуалног и колективног
обухватити између корица једне књиге. С тим нашим нераздвојним
пратиоцем ухватио се укоштац проф. Љубомир Ерић који се тридесетак
година у својим студијама бавио проблемом страха. Овог пута отишао
је корак даље написавши „Речник страха”, дело којим, можда и несвесно,
жели да укроти силе које човека прате од рођења до смрти. Зато
све похвале и новој издавачкој кући „Архипелаг”.
Постмодерни роман
Као добар познавалац људске природе, не само теоријски него и
практично, пошто писање књига допуњује и практичним психотерапеутским
радом, уз то Фројдове психоанализе и Јунгове аналитичке теорије,
као и бихејвиоралне и когнитивне теорије страха, проф. Ерић понудио
је читаоцу штиво које може да се чита и као постмодерни роман.
Посебну пажњу посветио је самом појму страха и његовим многобројним,
скривеним или отвореним испољавањима, нормалним или патолошким,
и начинима лечења, закључно са страхом од страха и страхом од
смрти који, као што је познато лежи у основи свих појава овог
нашег злокобног и отрежњујућег непријатеља, али и пријатеља.
Иако ће се понеки читалац овог капиталног дела осећати као у Лабиринту
из Кнососа, сигурна сам да ће из њега успешно изаћи, јер целокупна
наша култура, уз неке друге значајне појмове, има страху да захвали
за многа открића и цивилизацијске помаке. Многе институције и
обичаји у старим културама настале су као систем одбране од страха,
првенствено страха од смрти, који стоји у основи филозофије, велике
литературе и уметности уопште, али и хришћанске религије која
је примарни човеков страх победила обећаном надом. Не морамо бити
верници да би кроз причу о Христовом животу, умирању и васкрсењу
сагледали могућу наду која може да поништи или ублажи бар нека
испољавања страха.
Нажалост, то се није догодило, не зато што неверника има више
од верника него зато што су саме црквене институције, нарочито
у средњем веку, осетиле да је страх један од најбољих начина да
се паства држи у покорности. Црквени „изум” и даље је на снази
– секуларна, атеистичка друштва данашњице, добрим делом, своје
постојање имају да захвале и томе што је страх, после свих мена,
постао и један од ововремених врло успешних начина да се уз његову
помоћ стичу и задрже власт и моћ, на којима опстојавају модерна
друштва, можда још више него старе цивилизације.
На почетку „Речника страха” Љубомир Ерић наводи један изузетно
занимљив и за размишљање подстицајан исказ непознатог Ескима о
страху: „Ми се увек бојимо, бојимо се свега: богова, духова, неба
и земље, глади у овим нашим леденим колибама, болести која је
увек око нас, смрти, патње, невоља, злих духова, душа оних који
су умрли, свих осталих непогода које су увек око нас. Због свега
тога ми ништа не знамо, ништа не питамо и ништа не тумачимо. Све
што имамо јесте стални страх од невидљивих сила које нам стално
лебде пред очима”.
Још да је овом цитату додао мало познати податак да једно индијанско
племе и данас највећи део времена проведе у лаком трчању да би
на тај начин савладало страх који је свуда око њих, баш као у
леденим ескимским пределима, прича о страху била би сасвим заокружена,
толико да бисмо могли закључити да је човек биће страха.
У тој игри са непознатим неке од старих цивилизација, посебно
античка Грчка, развиле су читаву лествицу вредности, која је била
мисаоно продуктивна. Грци су изгледа први схватили да се од страха,
било да је реч о појединцу или о колективу, не може ослободити,
али да се сви они страхови које наводи непознати Еским могу на
известан начин „контролисати”. Могуће је да је тако рођена уметност,
јер је човек први пут био принуђен да користи своју фантазију
да савлада простор који га плаши, пошто не зна које га све непознате
силе насељавају.
Религија му је помогла да тај простор најпре насели најразноврснијим
боговима, јер непознато је као и данас код човека изазивало такав
страх и зебњу; оно је било једнако ништавилу и небићу које људска
свест не може да појми и прихвати. На крају је дошла филозофија
(не каже се узалуд да филозофија као Минервина сова излеће у предвечерје
да осмисли пређени пут) – да деструктивно дејство страха појмовно
уреди и самим тим смањи његов погубни утицај и на појединца, и
на читав колектив.
Савладано време
У својој филозофско-научној класификацији Аристотел исконски страх
разлаже у низ поредака, од естетичког и филозофског, до природњачког,
социолошког и на крају метафизичког. Како нигде не би остало ни
најмање простора за непознато (које у човеку изазива различите
страхове), Аристотел је на почетак целокупне грађевине наше егзистенције
ставио првобитног покретача. Као што је познато, то ни издалека
није био крај страху – цео средњи век тресао се од страха; тек
је рационализам у 18. веку још свеобухватније обновио Аристотелов
подухват, сместивши у енциклопедије све дотадашње знање, па и
страх.
Али савладани простор, што је већ учинио Аристотел, није исто
што и савладано време. То је страх савременог доба, оно егзистенцијалистичко
данас, или хамлетовско данас и овде, дакле не више оно просторно,
спољашње, већ наше унутарње, она вертикала коју је својим „Бескрајним
стубом” наслутио румунски вајар Константин Бранкузи. Да ли је
он претеча оне недосегнуте и непознате вертикале између микро
и макрокосмоса, у којем обитавају црне рупе, као замена за непознато
које је појединца плашило на Земљи?
У том смислу „Речник страха” проф. Ерића треба посматрати и вредновати
као још један важан покушај да се појмовним уређењем дејство страха
смањи, а можда и победи.
Политика
Милка
Лучић
25.08.2007.
Žulj
u potiljku
Put
ka sreći i uspehu uglavnom je zamršen kao železnički čvor, više
lavirint nego autostrada. U svojoj zapetljanosti on zna da ide
čak i preko indeksa i amfiteatra. Visoke škole nisu više samo
rezervisane za očajnike koji su nisko pali jer ne umeju da kradu
i pevaju: mnogo je lažnih nada i naivnih očekivanja vezanih za
univerzitetske studije, a svesrdno su ih rasplamsale legije privatnih
univerziteta, iznikle brzinom zaraze. Mnogi adolescenti, prononsirani
vlasnici «surutke u glavi», ne znaju šta tačno žele, a ne trude
se da saznaju ni šta ih čeka iza mračne šume bilborda
koji obećavaju sreću i uspeh. Upotrebom magične reči «znam» neke
reklamne kampanje nehotice otkrivaju obrazovnu politiku pačvork
institucija: prednost se daje lepoj frizuri, a ne pametnoj glavi,
mangupskom stavu, a ne stečenom znanju ili veštini.
Moglo se očekivati da će u vremenu tranzicije hit usmerenje biti
nekakve ujedinjene marketinške nauke; manje je bilo izvesno da
će evergrin struke kao što je psihologija ostati popularne. Sudeći
prema jednom nedavnom novinskom tekstu, mlad svet se «loži» na
istu najviše zbog Frojda i televizije. Dobrodržeća iluzija o studijama
psihologije kod zapanjujućeg broja aspiranata uglavnom se plete
oko ideje da ih čeka četvorogodišnja seansa «spoznavanja sebe»,
ili naučno utemeljen užitak u psihotestovima tipa «Tašna otkriva
karakter». Očekivati od studija psihologije lično psihičko sazrevanje
mogu samo vlasnici žulja u potiljku, ali tih žuljeva je kao šodera
među generacijama koje brkaju Šekspira i Harija Potera, ili žive
u uverenju da je Gistav Flober kao kućnog ljubimca držao prase.
«Žulj u potiljku» nije pretenciozni nadrealistički naslov pesničke
zbirke, već poslednji pojam u Rečniku straha koji je sačinio Ljubomir
Erić, a nedavno objavila izdavačka kuća Arhipelag. Neupućeni bi
ovaj kapitalni katalog pojmova mogli pogrešno shvatiti kao dekoder
malih ličnih tripova. Erićev leksikon to svakako nije, ali nije
ni plast suvoparnih činjenica. On funkcioniše kao hipertekst u
kojem se prepliću svakodnevica i literatura, psihoterapija i naučna
teorija, umetnost i bolest...
Pojmovi koji su toliko duboko usađeni u svakodnevicu političkog
diskursa da svojim razgranatim korenjem razdiru svaku idejnu platformu
šatro demokratskog razvoja mogu nas grdno iznenaditi svojim prisustvom
u Rečniku straha. Jedan od njih je lustracija - opisana kao ceremonija
čišćenja «pre ulaska u neko sveto mesto radi otklanjanja krvnog
greha, prilikom rođenja, sklapanja braka ili smrti», «posvećivanje
kuće, grada, vojske ili čitavog naroda». Uznemirujuće, zar ne,
čim se stvari ne gledaju iz tabloidnog ugla za koji je lustracija
nešto kao, otprilike, Žarko Korać s metlom marke Nimbus 2000...
Neki pojmovi kao da su greškom upali među naučne termine, budući
da ih uglavnom znamo kao idiome pozajmljene iz drugih jezika.
«Leptiri u stomaku» definisani su kao simptom straha, osećanje
koje pacijent opisuje kao «neko treperenje i uznemirenost želuca,
kao da u njemu leti mnogo leptirova»(?). Ostalo je, isto tako,
nejasno kako razlikujemo «kuraž», sposobnost da se savlada strah
koji je posledica «eksternih stimulusa», od «hrabrosti» - sposobnosti
savlađivanja straha «koji dolazi iz spoljne sredine». Laika će
svakako fascinirati i «lepa indiferentnost»; u pitanju je francuski
izraz za, verovali ili ne - simptom histerije! Definisana kao
odsustvo zabrinutosti i neuobičajena ravnodušnost, ova sintagma
može odlično da posluži kao opis odnosa države prema, na primer,
vrućini, astronomskim poštanskim troškovima za pošiljke iz inostranstva
ili kulturi...
Rečnik straha posvećuje dobar deo prostora književnim autorima
i junacima, ne samo zbog toga što su upravo od Frojda, Junga ili
Karen Hornaj dolazile neke od najlucidnijih književnih interpretacija
ili ilustracije neurotičnih konflikata primerima književnih junaka.
Svoje mesto ovde nalaze Ivo Andrić i Tolstoj, Vladan Desnica i
Strindberg, Danilo Kiš i njegov roman Peščanik, Po i Prust, premda
bi spisak mogao da bude i mnogo duži.
Bez premca su, ipak, odrednice vezane za magiju, narodna verovanja
i nenaučne terapije: bacanje brašna kao vid narodnog lečenja straha,
beli luk kao zaštita od veštica, te nenadhebivo «pojenje presečenom
vodom». U pitanju je terapija direktno iz duše naroda koja podrazumeva
da nekog ko se grdno prestrašio (sutkinju, prezaštićenog svedoka
ili tajkuna, svejedno) napojite vodom koja je tri puta sipana
preko oštrice sekire. Sekira je važno strateško i terapijsko sredstvo
pošto se njome može «seći strah» - samo treba da udarate po zidu
više glave onoga ko se plaši, isto nije važno da li je tajkun
ili dežurni zagađivač reke.
Fobije raznih fela dobile su najviše prostora, čak i one koje
je pregazilo vreme: strah da se ne bude živ sahranjen, naročito
rasprostranjen u devetnaestom veku, zbog kojeg je 1882. načinjen
i bedeker «Ako se probudite u vašem kovčegu» jedan je od takvih
primera. Strah od hladnoće, homoseksualaca, strah od straha, uspeha
ili prirodnih katastrofa samo su deo teškog ljudskog bagaža koji
se nezadrživo gomila; koprofobija, demonomanija, erotofobija;
heliofobija, strah od pakla, putovanja, krvi, braka, crvene boje,
hipnofobija, spektrofobija i spermatofobija... Strahovi su zaista
neka vrsta strašne privilegije: da biste ih stekli, katkad treba
imati vanrednu maštu. Neki od njih su u svojoj kulturnoj specifičnosti
gotovo bizarni: recimo, kajak-angst sindrom. U pitanju je nacionalna
bolest Eskima na Grenlandu koja se sreće kod punoletnih muškaraca
koji love foke u kajaku jednosedu!
Dakle, Rečnik straha nije baš zbirka recepata za lakši život pod
suncem, ali ni zipovani udžbenik. Zbir linkova za posvećenog laika
koji bi da ode dalje od Frojda i televizije svakako jeste.
Danas
Vladislava Gordić-Petrović
25.07.2007
|
|
