Zajedno ćemo živeti kroz reči

Džon Ralston Sol

Govor na otvaranju 78. kongresa Međunarodnog PEN, 10. septembra u Gjeondžuu u Južnoj Koreji.

Ovo je čudesan grad. Ja sam već dolazio u Gjeondžu pre petnaest godina. To nije samo grad istorije već grad ideja; grad koji je podignut na ideji humanističke civilizacije, i budističke i konfučijanske. Često mislim, gde god se nađem u svetu, na božansko zvono velikog kralja Seonga Deoka iz 8. veka koji je stolovao nedaleko odavde. Ostalo je zapisano: filozofija dana. „Apsolutna istina“, kaže on, „obuhvata svako stvaranje, ovde i svuda. Mi ne možemo da vidimo svoj pravi oblik, niti možemo pratiti putanju do njenog izvora.“ Ovo je duboko antiideološka ideja; ideja sumnje i kreativnosti koju pisci mogu prihvatiti i danas. I potom to podvlačenje: „Narod (u kraljevstvu) divi se književnosti i umetnosti više nego zlatu i žadu.“
Postoji ideja koju mistifikuju mnogi koji danas upravljaju svetskom politikom – vera da maštu treba potiskivati zbog sopstvenih interesa.
PEN je jači u svojoj 91. godini nego što je ikada bio. Zašto? Zato što smo funkcionisali na fundamentalnom principu božanskog zvona. Kreativnost, mašta ili jezik mogu biti zabranjeni, zgaženi, na neko vreme pretvoreni u propagandu. Ali kreativnost i mašta će prevladati.
Ja to kažem, iako je čak preko 800 naših kolega u zatvoru ili u opasnosti. Mi smo pobedili, jer smo se oporavili od svih udaraca, čak i od toga što su životi nekih pisaca – naših kolega – izgubljeni ili uništeni.
Autokrate imaju svoj trenutak, ali kao što je rekao Ko Un:
„Pas koji će da umre sutra
ne zna da će da umre.
Zato tako žestoko laje.“
Postoji osnovna stvar koju neprestano moramo ponavljati kada je reč o književnosti i njenoj slobodi izražavanja. Njene reči mogu biti lepe i neočekivane, ili pružiti zadovoljstvo ili nevino uzbuđenje ili bilo šta drugo.
Ali ne postoji ništa što bi se u potpunosti moglo odvojiti od nas ili od književnosti ili od slobode izražavanja.
Književnost nije stvorena kako bi uveravala ljude ili kako bi ih ušuškavala u prijatnost. To je uloga propagande u svim njenim vidovima.
Književnost je hiljadama godina izazivala kod ljudi neprijatnost ili je podsticala neizvesnost – svejedno da li u javnim ili u privatnim životima. U tome je njena snaga. Književnost nije uglađenost ili prosta saglasnost. Ona može da izazove nelagodnost ili šok na više načina, u ljubavil ili porodici, u politici ili religiji. Civilizacije su najbolje ustrojene ako imaju svest o nalagodnosti. Što se mene tiče, kao ni Vole Šojinka, „ja-mi-nemamo ambiciju da prevaziđemo staro dostojanstvo“.
Ja insistiram na ovome jer danas vidimo tri mlade žene – Pussy Riot – kako su osuđene na dugu kaznu zatvora u Rusiji. Zašto? Zbog remećenja mira. Ni zbog čega drugog. Naš član i bivši predsednik Kineskog centra Li Hsijabo nepravedno leži u zatvoru u Kini, zajedno s mnogim drugim, zbog remećenja sadašnjeg stanja. Izneveravanje zakona raste u svetu i to se koristi kao osnova za cenzuru i zatvaranje pisaca koji su rekli manje nego što sam ja rekao danas.
To je osnovni i večni izazov koji vlast upućuje književnosti, što Žan-Mari Le Klezio opisuje kao „la destruction des mythes par un désir de puissance“.
Zbog toga se mnogi od hiljada naših članova, ovde u ovoj prostoriji i širom sveta, poznati i nepoznati, moraju svakog dana iznova pitati kao što se pitao Li Gil-Von:
„Mi nismo oni koji više nemaju šta da izgube.
Kada smo orali zemlju, ona je pokazala svoje jezgro.
Neka nam barem biljke imaju korenje.“
Ovi koreni, ove reči, to je naša snaga. Da, naravno, PEN prednjači u diplomatiji. Mi se borimo da pisci ostanu živi, da ih oslobodimo – svejedno da li je reč o nobelovcima ili o tinejdžerima blogerima. Neki od tih blogera koji su promenili režim u Tunisu sada su tamo obnovili naš PEN centar. Drugi pisci ili blogeri nalaze se u najvećoj opasnosti u Siriji. Mi neprestano pokušavamo da ubedimo vlade da su sposobne da rade bolje – priznajem, to je naporan posao. Mi radimo za dijalog – reči, više reči – jer je dug put od sukoba do mira. Mi branimo ugrožene jezike posredstvom Đirona manifesta. Mi radimo na unapređenju prevođenja jer je to suštinski važno za slobodu izražavanja – razumevanje uprkos jezičkim barijerama. Ono što mi radimo predstavlja dragocenost za manjinska mišljenja i za kulture koje se nalaze u nekom obliku manjinskog statusa.
Na ovom kongresu pokušaćemo da usvojimo istorijsku deklaraciju o digitalnim pravima u cilju uspostavljanja etičkih merila u ovom novom svetu komunikacija. Zatražićemo da se obrazuje novi PEN centar pisaca Severne Koreje u egzilu. Mi ćemo nastaviti da jačamo naš rad na prisustvu književnosti u školama, pogotovu u Africi; kao i na razvoju letnjih škola slobode izražavanja, najpre u Biškeku u centralnoj Aziji.
Naša 144 centra u više od 100 zemalja samo znače da možemo biti i aziocentrična organizacija. Danas je centar Međunarodnog PEN ovde u Gjendžuu. Nekog drugog dana naš centar može biti bilo gde drugo u svetu.
Ali u čitavom ovom poslu mi neprestano moramo da se podsećamo da je naš cilj književnost. Književnost i sloboda izražavanja nisu pitanje uglađenosti, niti pak pravnih tehnika. Oni su način na koji zamišljamo odnose između naroda. Između ljudi. Ljudi koji mogu da se ne slažu ili da ne vole jedni druge ili koji, u stvari, ne znaju ništa jedni o drugima.
Šta je PEN? Zašto mi postojimo? Zato što su književnost i sloboda izražavanja način oblikovanja civilizacije. Kako ćemo živeti zajedno? Kroz reči.

Prevod sa engleskog: Marija Jovanović