Dobre knjige su naša poslednja nada

Peter Esterhazi

Šta se događa sada u Evropi, a šta u Mađarskoj? Nesuđeni govor Petera Esterhazija na otvaranju nedavnog Sajma knjiga u Geteborgu.

Beograd, 13. oktobra 2015.

Imam na raspolaganju pet minuta. Sad već samo četiri minuta i pedeset šest sekundi. Tačnije, samo četiri minuta i pedeset dve sekunde. Bilo bi poučno ovako prošpartati kroz sva vremena, za ovih pet minuta. Ispravka: četiri minuta i trideset sedam sekundi. Kao neku molitvu bih deklamovao ta preostala vremena koja bi inače lepo, u tišini proticala (već je i to samo po sebi pobeda: priređuju u Geteborgu sajam knjiga, i na sajmu imamo pet minuta, kad vreme protiče lepo, u tišini; ne smemo to nipošto potceniti), jer na kraju krajeva na taj način bi i nastala ona tišina u kojoj bismo mogli razbijati glavu, ne bih to sad nazvao razmišljanjem (i bolje da to učinite vi, nego ja, jer ja moram neprekidno da brojim, pet minuta, četiri minuta, radim, zato su me i zvali), mogli bismo mudrovati o književnosti, knjigama, čitaocima, možda i o piscima, o tome zbog čega smo ovde, i šta, zapravo, hoćemo.
Imam jednu anegdotu, znam da nema vremena za to, ali obrnuću stvar, za ono što ću reći, za to ima vremena. Onog lepog, tihog. Dakle: na nekom književnom skupu, prevoditeljka koja mi je bila dodeljena izvrsno je znala španski, što je bilo veoma korisno, jer se na konferenciji govorilo na španskom, ali o književnosti nije imala pojma, kao da su meni govorili o uzgoju krava. Govornik je, pretpostavljam, bio veoma duhovit, jer su se svi oko mene zacenili od smeha. Šta kaže? – pitao sam gospođicu. Sačekajte, moram da se koncentrišem, kasnije. I čujem opet, Kafka, i na to buhahaha. Šta kaže? Kasnije.
Tako je išlo do kraja. Vitgenštajn, Kami – i na to, kao na kakvim orgijama, smeh, kikot. Aplauz, pauza; pun iščekivanja upirem pogled u prevoditeljku, mlada studentkinja strogo, kao da me prekoreva, kaže: Da, mislim da je govorio o književnosti.
To bih i ja voleo da postignem, da na kraju i vi možete reći: Da, mislim da je govorio o književnosti.
Idem dalje. Plašim se (to je kao da sam s engleskog preveo I am afraid), bilo šta sad da kažem, da će to biti o književnosti. A šta je književnost, to bih i posle četrdeset pet godina (toliko držim pero u ruci) teško mogao kažem. A šta ona nije, o tome imam izvesne slutnje (neću sad pročitati spisak imena), kao i o tome, na koji način deluje. Čarobno i tajanstveno.
O tome bih mogao mnogo da govorim, o čaroliji i o tajni. I to sa oduševljenjem, nadahnuto. Jer to je ono što mi ispunjava život. (Otvorena zagrada. Mada se to unekoliko promenilo, zato i nisam lično prisutan, sad nešto drugo nastoji da mi ispuni život, pa bih tako sa istim oduševljenjem i takođe nadahnuto mogao da govorim o kanceru pankreasa, ali ovog puta ću poštedeti poštovanu publiku, međutim, ne treba previše da se nada, pre ili kasnije i o tome ću je detaljnije izvestiti. I am afraid.) Nastavljam posle zatvorene zagrade, kao da se ništa nije desilo. Dakle, o fenomenu i specifičnostima književnosti znao bih i te kako da govorim, da – na primer – ne koristi jezik na uobičajeni način, dakle, nismo u situaciji da imamo misao (koja je, naravno, plemenita i značajna), a s druge strane i tu bogomdanu jezičku nadarenost, potom sledi samo njihov sretan spoj, po ugledu na kraljicu Kristinu i njenu prelepu dvorsku damu (Eba Spare, nisam toliko obavešten, samo sam preuzeo iz Vikipedije), pa tako tu misao, tu poruku, uz pomoć jezika posredujemo, kao što se nekad govorilo: oblačimo je u književno ruho (potrudili bismo se i da slikovito pokažemo jedan takav haljetak, dressing-gown, pomislimo samo na Moma, a tu je i baby doll, pomislimo na bilo koga po našem ukusu, i splet svega toga bi mogao da bude…), dakle, nije o tome reč, nego o tome da književnost posmatra svet kroz jezik, i iz te opservacije stiče iskustva o svetu, akcije se dešavaju u samom jeziku, pa tako ništa nije dovoljno, nedovoljne su i misli i strasti, nije dovoljno samo voleti, mrzeti, za to su neophodne reči.
Ali za to zbilja nema vremena. Nevolja je u tome što govorim kao pisac. Onaj ko drži govor, mora da govori jasno, jednoznačno. Dobar roman nikad nije jednoznačan, istovremeno kaže i da i ne, vidi sve, prošlost, sadašnjost, budućnost, i hoće, u najmanju ruku, sve. Njen cilj se samo njom samom može izraziti. Onaj ko drži govor, ima cilj, mora da ga ima, i pri tom se ne bori s nemogućim, već mora da kaže nešto o mogućem, ne postupa po božanskim zakonima, kao Antigona, već zajedno sa Ismenom govori u sebi: za nemogućim ne valja posezati.
U svakom piscu nalazi se jedan čitalac, trebalo je njemu da poverim govor. Taj bi sad hrlio napred, i samo pravo (recimo kao jedan Traktor Racing Volvo Terror). Govorio bi o osobenostima mađarske književnosti, o snazi tradicija, i kako je to neprestano bilo u nekoj vezi sa slobodom, pod tim pojmom Mađari su uvek podrazumevali nezavisnost, ne, ipak ne bi, najpre bi i on govorio o jeziku, o tome kakva je to izuzetna radost znati mađarski, ima osećaj da je to čast, privilegija (mada bi mu u Geteborgu palo na pamet da je radost i čast govoriti i švedski, i tako dalje, od poprišta do poprišta sajmova knjiga), i kao što Portugalci govore jezikom cveća (kako je to lepo napisao Deže Kostolanji, koji bi posebno o tome umeo da peva više puta po pet minuta), taj čitalac govori, valjda, jezikom Ferenca Puškaša, onog Puškaša koji je i dalje, izvinjavam se, veći i od velikog Ibrahimovića, i tako bi ovaj jezik bio izraz mađarskog genija, on, dakle, govori mađarski, jezikom genijalnosti, a to znači jezikom svakovrsnih preterivanja, jezikom krupnih nesklada, jezikom lišenim mišljenja, lišenim samospoznaje, lišenim refleksija, jezikom praznine, tišine, ćutanja. Cveće zna najlepše da ćuti, ali tu smo jednom već bili.
Očekivalo bi se da pomene velike mađarske pisce, nekadašnje i današnje, narednih dana, nada se, biće i o tome govora, ali ime Adama Bodora bi ipak pomenuo i ovako, posebno, jer on ovde nije poznat, pa ga i ne čitaju, mada je odličan pisac. Čitati Bodora je dobro. I čitajući ga, moguće je saznati ponešto važno i o Istočnoj Evropi, o stvarima koje su bilo gde u svetu važne, razumljive.
I, naravno, govornik ne bi mogao da izbegne današnjicu. Šta se događa sada u Evropi, a šta u Mađarskoj? Bilo bi, zapravo, lako i samo po sebi razumljivo podvrgnuti oštroj i objektivnoj kritici mađarsku praksu, na čelu s predsednikom vlade. Potpirivanje mržnje, ksenofobične kampanje umesto smirivanja strasti, potraga za žrtvenim jarcem (stari mađarski običaj, svi su krivi, samo mi nismo), huškanje, podela naroda na loše i na dobre Mađare, oživljavanje najgorih instinkta i tradicija, borbena retorika i njene posledice. Sve militantniji potezi, mere i zakoni. Sve je više onih čehovljevskih pušaka koje i vise mirno na zidu naizgled prijatnog salona u prvom činu da bi ih neko, pre ili kasnije, potegao. Kad zakon nešto dozvoljava, veoma je loš odgovor da ga ionako nećemo primeniti. Lako je citirati nepodnošljive rečenice odgovornih mađarskih političara, uzalud bismo tražili nekakav kontekst koji bi te rečenice učinio prihvatljivim. Citirani su mnogo, i biće citirani još i te kako. Gde je dobronamernost, gde je empatija, gde je ljudskost?
Ali malo je samo nabrajati primere govora mržnje. Malo je za sve to okriviti vladu. Njih to apsolutno ne zanima, nalaze hiljade izgovora, od ordinarne laži preko manipulacije s podacima do ukazivanja na moguće zapadne primere. Što je ponekad ozbiljan argument, ponekad zamagljivanje stvari. Sve je to malo, jer je problem stvaran. Šta znači pojava ljudi islamske i afričke kulture u ovoj formi? Zar je doista dobar odgovor samo pitanje empatije i ljudskosti? Da li zaista postavljamo sebi sva moguća i važna pitanja? Ili smo i mi u ratu, pa je i nama važnija sloga, jedinstvo i markiranje protivnika? Šta je to što se može sačuvati, a šta ne? Nije ovde kraj, samo prekidam.
Umetnost nije rešenje ni za šta. Roman još nije sprečio nikakvo zlo. Ali dobre knjige, dakle, one o kojima se ovde, u ovim krugovima, obično govori, prožima „požudna želja za razumevanjem“. To bismo mogli nazvati i nadom. Nada, dobra reč za kraj. A pet minuta prepustimo zaboravu. Koja je sad poslednja reč?

***

Ovogodišnji sajam knjiga u Geteborgu, čiji je počasni gost Mađarska, bilo je predviđeno da otvori jedan od najznačajnijih mađarskih savremenih pisaca, Peter Esterhazi. Međutim, Esterhazi je krajem septembra otkazao dolazak u Geteborg, a pripremljeni govor na svečanom otvaranju pročitao je njegov švedski izdavač. U njemu je Esterhazi samo s jednom rečenicom, uzgred, u zagradi, ukazao na to da u poslednje vreme njegovu pažnju, umesto književnosti, zaokuplja kancer pankreasa. Da se Esterhazi bori s podmuklom bolešću, u književnim krugovima se znalo još od letos. Njegov prijatelj, pisac Kristijan Grečo izjavio je: „Hiljade čitalaca, njegovi prijatelji, kolege, s najvećom zabrinutošću i s ljubavlju pomišljaju na njega svakodnevno, pogledujući gore, u nebo, sa željom da, ako ima Boga, ali i ako ga nema, Peter ozdravi.“ Na Fejsbuku je otvoren profil pod nazivom „Petre, ozdravi“, Odluka da iznese u javnost bolest od koje pati jeste njegova najličnija odluka, kažu u Esterhazijevoj porodici. Esterhazi ne odustaje od pisanja, obećao je svom izdavaču da će roman na kojem radi biti završen u dogovorenom roku.
Šezdesetpetogodišnji Peter Esterhazi jedan je od najznačajnijih autora savremene mađarske književnosti. Objavio je preko trideset knjiga, dobitnik je gotovo svih mađarskih i svih značajnijih evropskih književnih nagrada i najviših državnih odlikovanja.
U novije vreme na srpskom jeziku objavljene su u izdanju Arhipelaga dva Esterhazijeva romana: Pomoćni glagoli srca (2011) i Ništa od umetnosti (2015).

Prevod s mađarskog i beleška:
Arpad Vicko