Ljubica Marić

Ljubica Marić (Kragujevac, 1909–2003), jedan od najznačajnijih srpskih umetnika 20. veka i jedan od najvećih srpskih kompozitora. Ljubica Marić je prešla ogroman umetnički i intelektualni put da bi, svojim opusom, omogućila srpskoj muzici dostojno mesto u evropskoj muzičkoj baštini.
Godine 1929. prva je ponela diplomu kompozicije stečenu školovanjem u Srbiji. Na Državnom konzervatorijumu u Pragu, Jozef Suk ju je primio na poslediplomske studije, a za vreme tih studija ona je pobrala velike uspehe na festivalima u Amsterdamu, Strazburu i Pragu. O njoj su kritičari pisali kao o genijalno obdarenoj ženi, a njenu muziku promovisao je veliki pobornik savremene muzike Herman Šerhen. Najznačajniji kamerni ansambli i orkestri tog vremena izvodili su muziku Ljubice Marić. Često im je sama kompozitorka dirigovala, a Alojz Haba joj je ponudio mesto asistenta na Odeljenju za četvrtstepenu muziku Državnog konzervatorijuma u Pragu. Drugi svetski rat je omeo nastavak njene međunarodne karijere. Najveći deo života provela je u Beogradu, živeći povučeno i komponujući izvanredna dela. Bavila se i likovnom umetnošću, pisala je filozofsku poeziju. Bila je profesor Muzičke akademije u Beogradu. Bila je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.
Pred kraj života Ljubice Marić, njena muzika ponovo je sa oduševljenjem prihvaćena u velikim evropskim muzičkim centrima Holandije, Nemačke i Velike Britanije. U Amsterdamu se održao čitav niz koncerata njene muzike, izdat je kompakt-disk s kamernom muzikom, Fondacija KölnMusik naručila je od nje novu kompoziciju, izdavačka kuća Furore Verlag iz Kasela objavljuje partiture svih njenih muzičkih dela, a diskografska kuća Chandos Records iz Velike Britanije izdala je kompakt-disk s njenim najreprezentativnijim kompozicijama.
Ljubica Marić je prvi kompozitor koji je od melodija crkvenе muzikе vizantijskog porekla oblikovao celokupnu (melodijsku i harmonsku) strukturu sopstvenih neliturgijskih dela. U svojim kompozicijama ostvarila je visoko originalnu sintezu srednjevekovne muzike i avangardnih iskustava muzike 20. veka, stvarajući dela potresne filozofske liričnosti. „Ljubica Marić je upotrebila čitav arsenal savremene muzike da bi ostvarila visoki cilj. Ona govori iz dubine svoje duše, jasnim i impresivnim jezikom…“, reči su Dmitrija Šostakoviča o muzici Ljubice Marić. Njenu muziku i originalnost izraza hvalili su i drugi veliki umetnici 20. veka, poput Bartoka, Lutoslavskog, Habe, Nikolaja Slonimskog, Hermana Šerhena i Marijusa Flothausa. Svi oni su smatrali da dela Ljubice Marić spadaju među najveća muzička ostvarenja 20. veka.
Najznačajnija dela Ljubice Marić: kantata Pesme prostora, za hor i orkestar; Pasakalja, za orkestar; ciklus Muzika Oktoiha (Oktoiha 1, Vizantijski koncert, kantata Prag sna, Ostinato super thema Octoicha); Sonata za violinu i klavir; Invokacija, za kontrabas i klavir; Monodija Oktoiha, za solo violončelo; kantata Iz tmine pojanje, za mecosopran i klavir; Asimptota, za violinu o gudački orkestar; Torzo, za klavirski trio.
Književna zaostavština Ljubice Marić sakupljena je povodom stote godišnjice njenog rođenja u jedinstvenu knjigu Zapisi (2009) u izdanju Arhipelaga.