U odbranu jednakosti (bez ekonomije blagostanja)

Branko Milanović

Nejednakost treba da se ograniči tako da ne utiče snažno na mogućnosti, da ne usporava rast i da ne podriva demokratiju. Zar to nije dovoljno?

Beograd, 5. novembra 2016.

Nedavno sam održao kurs u okviru letnje škole na Univerzitetu Groningena. Predavanje o merenju nejednakosti počeo sam isticanjem razlika između italijanske i engleske škole kako ih je definisao Korado Đini 1921. godine: „Metode italijanskih pisaca ne mogu se porediti s Daltonovim, po tome što je njihova svrha da procene ne nejednakosti ekonomije blagostanja, već nejednakosti prihoda i imućnosti, nezavisno od svih hipoteza o funkcionalnim odnosima između tih kvantitativnih veličina i ekonomskog blagostanja ili o aditivnom karakteru ekonomskog blagostanja pojedinaca.“
Ja se otvoreno svrstavam uz „Italijane“. Merenje nejednakosti prihoda je poput merenja bilo kog prirodnog ili društvenog fenomena. Merimo nejednakost kao što merimo temperaturu ili visinu ljudi. Engleska škola veruje da je mera nejednakosti prihoda jedini pokazatelj fundamentalnijeg fenomena: nejednakosti boljitka. Prema njima, konačna varijabla koju želimo da procenimo je boljitak (ili čak sreća) i njegova raspodela. Prihod pruža samo empirijski moguću prečicu do nje. Bio bih blagonaklon prema tom pristupu kad bih znao kako se može izmeriti individualna korisnost. Rekao bih da ne postoji način da se uporede korisnosti različitih osoba.
Jedini način da „velferisti“ (od engl. „welfare“, što znači boljitak) razmrse ovu zavrzlamu jeste da svi pojedinci imaju istu funkciju korisnosti. Ovo je tako nerealno smela pretpostavka da bih rekao da niko nije spreman da je brani izuzev ovde, gde se smatra manjim zlom koje dozvoljava velferistima da se drže svog utilitarizma, da definišu mere poput Atkinsonovog indeksa i da nastave da veruju da je ono što želimo i (kako tvrde) zaista merimo nejednakost individualnih boljitaka.
Moji studenti su onda pitali po kom osnovu se protivim nejednakosti prihoda ako odbacujem velferističko stanovište koje je glavni ideološki pogon opravdavanja jednakosti prihoda. (Neutalitarističku, kontraktarijansku alternativu nudi Rols. Drugo rešenje, zasnovano na jednakim sposobnosti – blisko jednakosti mogućnosti – predlaže Amartja Sen.)
Prvi osnov je instrumentalni: efekat na ekonomski razvoj. Posle devedesetih, kada smo, usled nedostataka podataka, došli do rezultata na osnovu kojih nismo mogli da dobijemo jasan zaključak o vezi između nejednakosti i ekonomskog rata, sada imamo sve više dokaza da visoki nivoi nejednakosti usporavaju rast ukupnog prihoda. Sada to možemo pokazati jer imamo pristup mikro podacima i mnogo detaljnije sagledavamo i nejednakost i rast. Ali mora se reći sledeće: da je empirijska literatura došla do drugačijeg zaključka – da nejednakost doprinosi rastu – morali bismo da odbacimo instrumentalni argument protiv nejednakosti.
Drugi argument je politički efekat. U društvima u kojima ekonomska i politička sfera nisu razdvojene kineskim zidom (a sva postojeća društva su takva), nejednakost ekonomske moći prokapava u političku sferu, da bi je na kraju osvojila. Umesto demokratije tipa „jedna čovek – jedan glas“, dobijamo plutokratiju po obrascu „jedan dolar – jedan glas“. Ovakav ishod čini se neizbežnim, naročito u modernim društvima u kojima su političke kampanje izuzetno skupe. Ali nije bilo naročito drugačije ni u staroj Grčkoj ili Rimu. Ako usvojimo da je demokratija, manje ili više jednaki uticaj svakog pojedinca na javna pitanja, dobra stvar, moramo da se zalažemo i za oštrija ograničenja nejednakosti prihoda i bogatstva. Čini mi se da negativni uticaj nejednakosti nije sada očigledan samo u teoriji, već je i empirijski potvrđen.
Uzgred, čak i ako ne bismo uspeli da opazimo takav eksplicitan uticaj bogatih na politiku, takva pretpostavka (koju bi bilo teško izmeriti) i dalje bi bila izuzetno jaka. Jer da bi suprotno bilo tačno – da bogati daju novac političarima ali ništa ne dobijaju zauzvrat – moramo da pretpostavimo potpuno iracionalno ponašanje bogatih: odriču se novca bez ikakvog razloga. To se u toj meri kosi sa osnovama ekonomije da, ukoliko to prihvatimo u takvoj situaciji, moramo usvojiti da takva pretpostavka važi i kada, na primer, ljudi idu u restoran; nasumično se razbacuju novcem: „Čaša vina kod vas košta 10 dolara. Daću vam 15 dolara, a vi ne morate da me poslužite vinom.“ Ako vam se takvo ponašanje čini razumljivim, onda ću prihvatiti da bogati možda ne utiču na političare kojima daju novac.
Treći osnov je filozofski. Rols je istakao da svako odstupanje od nejednake raspodele resursa mora da se opravda pozivanjem na neki viši princip. Pošto smo svi jednaki (prema Univerzalnoj povelji ljudskih prava ili po Bogu), trebalo bi da imamo približno jednaku mogućnost da razvijemo naše veštine i da vodimo „dobar (i ugodan) život“. Pošto se nejednakost prihoda direktno prevodi u nejednakost mogućnosti, to direktno negira tu fundamentalnu jednakost svih ljudi. To je a priori prilično jasno, ali, i pored toga, imamo sve više radova koji prikazuju pozitivnu korelaciju između nejednakosti prihoda i nejednakosti mogućnosti. Roditeljima s većim prihodom osigurane su mnogo bolje mogućnosti za njihovu decu (što negira fundamentalnu jednakost o kojoj govorimo); ova nova nejednakost mogućnosti, s druge strane, prevodi se u još viši prihod za njih i za njihovu decu. Dakle, pozitivna povratna sprega veoma snažno deluje u smeru održavanja nejednakosti pristupa mogućnostima.
Na ovom mestu moram pomenuti da, pored toga, nejednakost mogućnosti utiče negativno na ekonomski rast (dakle, sada imamo negativni efekat koji se od mog trećeg osnova proteže do prvog), zbog čega je nejednakost mogućnosti odvratna iz dva razloga: (1) negira fundamentalnu jednakost ljudi, i (2) usporava materijalno unapređenje društva.
Moj argument, ukoliko je potrebno da ga iskažem drugim rečima, jeste da je moguće odbaciti velferizam, tvrditi da je međupersonalno poređenje korisnosti nemoguće, a opet zastupati stanovište da bi ekonomski ishodi trebalo da budu bliži jednakim – da nejednakost treba da se ograniči tako da ne utiče snažno na mogućnosti, da ne usporava rast i da ne podriva demokratiju. Zar to nije dovoljno?

Prevod sa engleskog: Ana Ješić

Autor je poznati ekonomista, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za pitanje nejednakosti, profesor na City University u Njujorku, nedavno je objavio knjigu Globalna nejednakost.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs