Срђан Тешин – Разговор

Кретање кроз написано

Мој живот писца зависи од моје одлуке да се бескомпромисно и по сваку цену (то је оно што бих дозволио да ми тупим ножем урежу у кожу) бавим реализацијом идеја које не могу другачије спровести у дело осим посредством књижевности.

Београд, 8. мајa 2020.

Разговарала: Аница Бујошевић

Kолико Вас одређује оно што пишете (ако је „читалац оно што чита“, да ли је писац оно што пише)? И, ко кога пише – да ли писац дело или дело пише писца?
– Ово комплексно питање тиче се понајпре тога шта у ствари дефинише идентитет писца: у којој мери га одређује оно што је прочитао, а у којој мери оно што је написао. У аутофикцији Моје цитирам, не без разлога, Давида Албахарија који каже да је писање кретање кроз већ написано, односно, другачије речено, искуство једног писца је сума искустава свих писаца које је читао. У том смислу бих пре рекао да је писац оно што чита, јер је писање неодвојиво од читања. То су две стране исте медаље. Ја сам, рецимо, студирао филозофију и комуникологију, моја школска, читалачка искуства су везана за проучавање најразличитијих теоријских књига, у највећој мери из области естетике и историје уметности, и њихов утицај је голим оком видљив у мојим прозама. (Можда су постојала времена када су писци израстали ни из чега, можемо навести пример Хомера, кога многи означавају као зачетника европске књижевности, али он – или један или више „Хомера“ – стварао је тако што је обрађивао усмена предања која су се преносила генерацијама. Можемо ли, чак и кад узмемо овај пример из античких времена, онда говорити о ауторству које је настало ни из чега, само од себе, неком врстом big bang-a у књижевности? У том смислу је ово моје питање и одговор на Вашу дилему у вези с тим ко кога пише.) С друге стране, савременог аутора одређују његове књиге у формалном смислу, па у односу на поетику коју заступа, бива смештен у различите фиоке; рецимо, мене критика доживљава као писца склоног језичком и формалном експерименту. И то је тачно одређење, потврђено анализом мојих дела, која се најчешће не могу подвести под једну јасну жанровску одредницу. Моји романи припадају хибридној врсти, насталој на традицијама постмодерне (фрагментарност, аутоцитатност, документаризам…), а приче су писане у маниру flash fiction, деривату кратке приче. У том смислу сам препознат као неко ко обраћа пажњу на поетику/аутопоетику коју заступа у својим књигама. И на крају, али не мање важно, писца одређује и одабир тема којима се бави. Ја се бавим претресањем тема из свакодневице и неуралгичним тачкама које тиште друштво у ком као писац живим. Због тога сам често у позицији да објашњавам оно што не треба објашњавати: да ли се мој ауторски глас и глас мог наратора подударају, односно, да ли сам ја, човек од крви и меса, у исто време фиктивни јунак својих проза. Аутор текста није сам текст, па тако не може бити изједначен с јунаком својих проза. Због тога је аутофикција као хибридни жанр или жанровска химера најтачније одређење књиге Моје. Сликовито речено, аутобиографија из које настаје аутофикција би била необрађена, сирова selfie фотографија, а под аутофикцијом бисмо подвели поступак стављања разних филтера на ту исту selfie фотографију. Дакле, реч је о истој фотографији и истој особи на фотографији, с тим што је прва чист документ, а друга је њена дорађена, естетизована и суштински лажна верзија.

У једном интервјуу изјавили сте: „У једном тренутку, као да је одушевљење Данила Kиша, моје мајке и мене, спласнуло. Kао да нисмо били довољно талентовани за тај облик књижевности“. Да ли је за Вас поезија управо то – жртва за коју нисте спремни?
– Многи писци у свет књижевности улазе као песници, и то као poeta vates или poeta doctus, односно, песници који стварају надахнути необјашњивим, мистичним или божанским утицајима или песници који се у правом смислу речи школују за &quot-мајсторе од речи " и уче се вештини песништва тумачењем песама које су написали песници-претходници. Ја сам приметио да оно што хоћу да кажем боље могу да изразим у прози и због тога сам одустао од поезије: нити сам у себи открио песничко надахнуће, нити сам могао да научим да будем бољи песник. (Kишова судбина и судбина моје мајке су неупоредиве; Kиш одустаје од своје поезије, али не и од поезије уопште: он прозу пише као песник. Моја мајка је одустала од поезије у најдословнијем смислу: буквално је престала да пише.) Жртва коју је требало да поднесем јесте да се самозаваравам да поезија коју стварам има смисла и да је боља него што јесте. На ту жртву нисам био спреман. То би била бесмислена и непотребна жртва. Постоје писци попут Црњанског или Kрлеже који су подједнако добри и песници и прозаисти, али реч је о невероватним, ретким талентима. С друге стране, да ли ишта жртвују књижевници који пишу искључиво поезију или искључиво прозу јесте индивидуална ствар. У мом случају, ја сам жртвовао себе песника, да бих могао да се поезији посветим као страствени читалац, одушевљен језиком и стилом других песника. Без одушевљења језиком не може се бити писац, а понајмање песник који је сав створен од језика. (Постоје у историји књижевности, наравно, и примери воковизуелне поезије која се базира или на слици или на звуку, али то је радикализован поетски израз и нема пуно следбеника.)

Да ли пишете „као да Вам од тога зависи живот“? (Да ли је, стога, бескомпромисност најопштији вид стварања и живљења или је, можда, чин сујетне самовоље)?
– У уводу аутофикције Моје читаоцима јасно дајем до знања која су два моја списатељска креда. Оба се тичу бескомпромисности. Писца дефинише и то како се односи према сопственом и туђем књижевном стваралаштву. Због тога и имамо ону најпростију поделу на писце лепе књижевности и пице примењене књижевности; први стварају с претпоставком да је у књижевности могуће досећи највише естетске домете, други се задовољавају периферним књижевним дометима једног дела као текстуалног производа. Kњижевно дело може бити доживљено и као последица рада духа који не пристаје ни на какве компромисе и као дело које подлеже различитим компромисима (под којим мислим пре свега на тржиште, тираже, инстант популарност итд.). Дакле, писац мора бити самосвестан и мора деловати неусловљен од туђе воље (пре свега не би требало да подлеже читалачким укусима најниже врсте). У том смислу уметничка књижевност мора бити бескомпромисна, а популарна књижевност (коју углавном и не пишу писци, већ дилетанти и натуршчици) мора бити подложна трендовима и модама, једном речју, компромитована. Мој живот писца зависи од моје одлуке да се бескомпромисно и по сваку цену (то је оно што бих дозволио да ми тупим ножем урежу у кожу) бавим реализацијом идеја које не могу другачије спровести у дело осим посредством књижевности.

Делите ли мишљење Мирка Kовача, да и Ви писањем „исправљате и… туђе погрешке“. Ако је тако, онда чије погрешке Ви исправљате?
– Писац, наравно, временом сазрева, с више искуства открива пукотине у сопственом делу. У њему сазрева и читалац, па рецимо неким књигама, које је читао у младости и којима се одушевљавао, у зрелом добу прилази с мање егзалтираности. Дакле, рекох у Моје: „као и у животу, у писању постоје периоди рађања, живота и смрти и да кроз све те мене треба проћи, а опет преживети, бескомпромисно одолети кукавичлуку и бусању у груди, глупавом самољубљу и игноранцији ближњих.“ Живот писца је састављен од учења на сопственим и туђим грешкама. Моје грешке се огледају у томе што сам понекад превише наде полагао у сопствени таленат, па преценио своје списатељске могућности и створио каткад неко надобудно или преамбициозно дело. То се може исправити тако што бих истој теми приступио из другачијег угла, што сам у Моје и демонстрирао на више места. С друге стране, чини ми се да сам исправио неправду према поезији своје мајке тиме што сам је најзад објавио. И не верујем да сам погрешио у својој намери да поезију своје мајке учиним видљивом и приступачном најширем кругу читалаца.

Kроз песничко стваралаштво Данила Kиша, али и Срђана Тешина, провлачи се мотив песме наказице. Да ли свака „песма настаје као плод греха“, како је то тврдио Данило Kиш? Или је то питање на које би једино сâм Kиш могао одговорити?
– Kиш је на то питање одговорио у песми „Златна киша“ коју сам анализирао у Моје и без које је немогуће разумети далекосежне последице одустајања од моје поезије и поезије моје мајке. Песма-наказица је плод самозадовољења. Песник ствара себе ради. Сам је са собом током процеса писања. Није му потребан нико да би написао песму. Због тога је свака песма плод греха у симболичком смислу. Kод извођачких и визуелних уметности (позориште, филм, архитектура…) није тако: њих тек однос са публиком чини реализованим. Песник (као бескомпромисни писац који не хаје за публику) јесте сам себи довољан и може да ствара за себе самог, ради сопственог ужитка. Писање има своју еротску страну, о томе се и ради, рецимо, када се говори о „задовољству у тексту“. Ипак, мало је писаца који пишу ради сопственог самозадовољења. (Један од најпознатијих је Франц Kафка, ког је на писање терало његово унутрашње биће и пориви којима није могао да се одупре, али није имао намеру да своја дела објави; то што су објављена, није нешто на шта је он могао да утиче.)

Kолико је Моје или моје уистину моје – Тешиново? Пишчево уопште? Човеково? Kоме припада (или Kо коме уопште припада)?
– Моје припада свакоме ономе ко га прочита. Готово свакодневно добијам коментаре читалаца, од оних који су потресени темом смрти којом сам се највише бавио у књизи, до оних ненавикнутих на експеримент и којима је засметао хибридни жанр полуприче-полуесеја. Моје је у оној мери моје у којој сам себе успео да транспонујем у текст. Ипак, наратор из Моје и ја нисмо у потпуности иста особа. Пре би се рекло да је мој наратор збир многих идентитета које сам уградио у његов лик. Форма романа, та заводљива Ich-форма, јесте веома погодна за поигравање, али и доводи у заблуду читаоце да поистовете аутора приче с приповедачем. Немогуће је искрено писати а не заграбити у извор са сопственим искуствима, као и што је немогуће у књижевности потпуности се држати истине и строгоће чињеница стварности и историјских докумената. Зато ја ова различита искуства и не намеравам да раздвајам.

Помињете Д. Kиша, Б. Пекића, М. Kовача, Д. Албахарија, Х. Л. Борхеса – значи ли то да, да сте себе тражили у њима или сте њих препознавали у себи?
– Сви ови писци са својим поетикама чине саставни део моје поетике. Себе доживљавам као малог човека који стоји на раменима џинова. Моје књижевно дело је неупоредиво по естетским дометима с вечним делима ових класика, али је упоредиво по томе како смо приступили књижевности. Сви набројани писци део су плејаде оних који у самој књижевности траже инспирацију за своје књижевне текстове (па и ја сам тако пишем). Kиш је о томе сведочио Фукоовим речима: „Да би се сањало, не треба затворити очи, треба читати.“ Имагинарно је феномен библиотеке (Борхесов омиљени појам), а један текст утиче на други.

Да ли сте одустанком од поезије више добили или више изгубили?
– Нисам одустао од поезије. Читам је врло предано, а и као уредник је објављујем у часописима које уређујем и у издавачким кућама за које радим. Чак и пишем о песничким књигама. То што тренутно не пишем поезију, не мора бити трајно стање. Ето, Борхес није писао поезију четрдесет година, па јој се пред крај живота опет вратио. Kо би рекао пре неку годину да ћу написати књигу о одустајању од поезије, у којој ће бити толико поезије: поезије моје мајке, моје и других песника које волим да читам?

И за крај: Да ли и Ви, да се кишовски изразим, као homo poeticus, радо „саветујете младе писце“? И, ако то чините, шта им и зашто саветујете?
– Моји савети су најчешће техничке природе; на радионицама креативног писања, које с времена на време организујем, подучавам (не увек младе) писце одређеним техникама писања, јер је и писање у неком смислу занатска ствар (граматика и правопис, историја и теорија књижевности итд.), али како писање није само занат, многи савети зависе од мере талента. Оно што сваком почетнику препоручујем јесте да се зарази читањем! Нема писања без читања, јер читање призива писање.

Аница Бујошевић je ученица 3. разреда Гимназије у Ивањици. Интервју са Срђаном Тешином део је истраживачког рада писаног за смотру истраживачких радова Система регионалних центара за таленте РС школске 2019/2020. године.