Osećam se pomalo kao Milene
Lidija Žorž
Milene je mlada devojka, a u isto vreme ona je gotovo dete. Ona je poseban, jak karakter, ona predstavlja osobu koja se jasno razlikuje od svih ljudi oko sebe. Okruženje u kome ona živi prepoznaje da je ona različita od njih, a ona opet nema dovoljno reči da iskaže sve ono što se dešava u njoj samoj. Ja mnogo volim Milene zbog toga, zbog te njene izuzetne različitosti.
Neposredno uoči svog dolaska u Beograd, gde će tokom prva tri dana Sajma knjiga predstaviti svoj roman Dok vetar zviždi kroz kranove, upravo objavljen u izdanju Arhipelaga i u prevodu Ane Kuzmanović-Jovanović, Lidija Žorž (1946), jedan od najvažnijih i najprevođenijih savremenih portugalskih pisaca, prihvatila je da ekskluzivno odgovori na nekoliko pitanja.
Lidiju Žorž smatraju jednim od najvažnijih otkrića portugalske književnosti i obnavljačem portugalskog romana.
Posle studija romanistike na Univerzitetu u Lisabonu, nekoliko godina je provela u Angoli i Mozambiku kao profesor, odakle se vratila 1970. Tamo je proživela iskustvo kolonijalnog rata koje će snažno obeležiti njeno književno stvaralaštvo. Kritika kaže da je objavljivanje njenog romana Dan čuda (1980) predstavljalo događaj koji je otvorio novu fazu portugalske književnosti. Veliki uspeh postigla je romanom Dolina strasti (1998) za koji je dobila Nagradu „Žan Mone“ za evropsku književnost.
Ali najvažnije delo Lidije Žorž jeste roman Dok vetar zviždi kroz kranove, s kojim sada, zahvaljujući izdanju Arhipelaga, napokon mogu da se upoznaju i srpski čitaoci. Pored niza portugalskih književnih priznanja, autorka je za ovaj roman dobila i Nagradu „Albatros“ u Nemačkoj, jedno od najvećih evropskih književnih priznanja. Ovaj roman Lidije Žorž, o čudesnoj junakinji Milene, hrabroj devojci koja ustaje protiv predrasuda i time pokazuje predrasude društva, ali i obest ideologije, politike i mafije u našem vremenu, preveden je na skoro sve evropske jezike i svuda je bio među najčitanjim knjigama.
Lidija Žorž živi u Lisabonu.
Kritičari kažu da ste obnovili roman kao žanr u savremenoj portugalskoj književnosti. Šta je, po Vama, roman?
Roman je druga istorija koju pišu sanjari i koja za predmet ima intimnu istinu o činjenicama. Ali njegov osnovni sadržaj jeste poezija. To je razlog zašto je roman dvosmislenog pola. Jedan deo romana je porinut u subjektivnosti i fantastici, a drugi deo teži objektivnoj stvarnosti i hronologiji. U Portugalu, kada je došla revolucija, svi smo imali čudan poriv da pišemo, dakle, da preobražavamo i ponovo stvaramo. Sama stvarnost je blizu halucinacija. Roman je čudesna pozornica na koju se izvode junaci nedavne prošlosti, mnogi od njih govore kao i bilo ko drugi, kao i mnogi od nas. Od najveće je važnosti da se čuju njihovi glasovi u kojima se iskazuje razumevanje sveta u koji mi dolazimo, i da se na taj način nasluti budućnost kojoj već pripadamo, ali i ono iskustvo koje danas živimo, naravno. Roman kao fantastičan pol bez okvira ili pravila podrazumeva sve vrste uključenja, sve stvari ovog sveta, neverovatno mnogo otkrića. To je zahtevan i neuhvatlji pol, ali je beskrajan vidik.
Vaš roman Dok vetar zviždi kroz kranove (Arhipelag, 2011) velika je saga o modernom Portugalu. U njemu se vidi društvo, kultura, politika, ideologija, moć, ali i obični ljudi. Kako ste sve prikupljali građu za ovaj roman?
Ja pišem na osnovu građe koju mi daje sam život. Kao što imam običaj da kažem, osećam da moja zemlja i društvo u kome živim sadrže u sebi snažnu priču. Postoji u našem društvu nešto skriveno, nešto što moramo da istražimo i iznesemo na dnevno svetlo kako bi se jasno videlo i kako bi moglo da se razume. Ja radim tako da u mojim knjigama pokažem ovu vezu između vidljivog i nevidljivog. Na početku, kada roman počinje, pišem bez ikakve spoljne podrške. Ja uvek pišem o onome što dobro znam. Nakon prve verzije, pokušavam da istražim neke teme koje su daleko od mog neposrednog iskustva. Kada sam pisala roman Dok vetar zviždi kroz kranove, posetila sam neke fabrike ribe, takođe mnogo sam razgovarala sa ljudima koji voze kranove. Provela sam mnoga jutra i popodneva na gradilištima da bih utvrdila da li su moje predstave o ljudskom ponašanju u takvom okruženju bile tačne. Mnogo sam tako naučila, ali ono najvažnije u romanu već je bilo učinjeno ranije.
Vaša junakinja Milene je hrabra, neobična, autentična. To je izvor njene snage. Da li je to i uzrok njene patnje?
Milene je mlada devojka, a u isto vreme ona je gotovo dete. Ona je poseban, jak karakter, ona predstavlja osobu koja se jasno razlikuje od svih ljudi oko sebe. Okruženje u kome ona živi prepoznaje da je ona različita od njih, a ona opet nema dovoljno reči da iskaže sve ono što se dešava u njoj samoj. Ja mnogo volim Milene zbog toga, zbog te njene izuzetne različitosti. Kada pisac stvara jedan lik, on može da izmišlja nešto na osnovu detalja iz svoje biografije. Kada smo već kod toga, možda je upravo ovaj nedostatak reči glavna veza između Milene i mene. Osećam se pomalo kao Milene. Ne postoji dovoljno reči da izrazimo sav svet oko nas. To je distanca i nepodudaranje između želje i akcije, između volje i supstance. Ali Milene ne pate zbog toga, ona pati zbog svoje porodice i zbog svog društva koji su obuzeti profitom od koga pojedinac trpi i zbog koga gubi vlastitu budućnost. O svemu tome ona ima snažnu predstavu na osnovu sopstvene granične situacije. Da li je to razlog da poneki čitalac olako i prebrzo pomisli kako su Milene i njen dečko bili srećni zauvek, kao u bajci? Njihov život je, međutim, mnogo složeniji, zaista.
U Vašem romanu Dok vetar zviždi kroz kranove postoje, jedan pored drugog, dva sveta. Jedno je svet ljudi koji su potekli i porasli u Portugalu. Drugo je svet imigranata koji bezuspešno pokušavaju da se integrišu u svoje novo društvo. Kako da ova dva sveta postanu jedan, isti svet u nijansama i razlikama?
Danas postoje mnogi ljudi poput Milene, moje junakinje, koji predstavljaju most između dve strane koje pominjete. Mi moramo da se osećamo veoma ponosnim što smo savremenici generacije čiji smo mi samo jedan deo, a koja počinje da izgrađuje jednu novu humanost, bez predrasuda prema različitim bojama kože, granicama, nacionalnosti ili veri. Ali ne zavaravajmo se, to će još dugo trajati. Nova fantastična mobilnost stavlja sve ljude, iz celog sveta, jedne pored drugih. Oni koji dolaze iz tako dalekih zemalja sada mogu da žive u istoj zgradi ili u istoj kući, ali ako možemo biti susedi u prostoru, mi smo još daleko od toga da budemo mirni i trpeljivi susedi u vlastitim glavama. Ne, još to svakako nismo. Književnost, poput i nekih drugih izraza kulture, ponekad može da poveže ljude, narode i zemlje mnogo više nego međunarodno pravo. Poezija, pozorište i priča mogu da pokažu intimni život onako kako to nikada nije prikazano bilo kojim drugim sredstvima. Knjige govore o osećanjima, strahovima i ambicija, stvaraju jedan bliski i mogući svet u kome su duše oslobođene zabrana i zatvora različitog porekla i drugih sredstava prisile.