Hronika grada

Gojko Božović

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Đorđe Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči.

Beograd, 20. aprila 2024.

Pekićev junak u romanu Hodočašće Arsenija Njegovana posle dvadeset sedam godina izlazi iz kuće svog egzila, ali više ne prepoznaje ni grad u kome je živeo, ni ulice kojima je nekada toliko puta prošao, ni kuće koje je toliko puta gledao, ni svet koji promiče tim ulicama. Arsenije Njegovan nije napuštao svoj grad, on se samo povukao na neko vreme iz grada i sveta u intimu i izolaciju svoje kuće, ali grad u koji se napokon vraća više nije isti, niti je to svet u kome je živeo i vodio svoje poslove. Promenio se njegov svet i ostvarili su se njegovi strahovi. Susret junaka sa dva vremena svog života u istom gradu oličava dva nepomirljiva sveta koji više ni po čemu nisu u suštinskom dodiru.
Đorđe Bobić, arhitekta i pisac eseja o arhitekturi, ali, pre svega, čovek grada zainteresovan za njegove slojeve i za njegovu dinamiku, izveo je na gradsku pozornicu mnoštvo likova građana i onih koji su zavladali gradom i njegovim resursima, uključujući i samo lice grada.
Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.
Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.
Nastajući iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, u toku pet godina, od januara 2015. do kraja maja 2020. godine, Bobić u Dnevniku jednog građanina crta da bi pamtio i da bi ostala zabeležena slika Beograda u jednom uzburkanom vremenu, u kome fontane pevaju, a građani ćute, trgovi prestaju da budu mesto susreta i čvorište urbanog života, dok nastaju čitavi izolovani delovi grada, možda budući zabranjeni gradovi, koji seku prirodni horizont i menjaju prepoznatljivu gradsku fizionomiju Beograda.
Polazeći od „iluzije građenja grada“, Bobić potom u seriji radova, od kojih su neki više crteži, drugi više karikature, dok su treći ispunjeni energijom stripa, pokazuje kako se jedna iluzija postepeno materijalizuje, postajući razobručena razgradnja grada i neskriveni monopol nad njegovom stvarnošću.
Na Bobićevim crtežima upečatljive su figure obeju strana. Na jednoj strani su građani koji prate šta se zbiva s njihovim gradom, nekada ćutke i sa odviše trpeljivosti, pa čak i ravnodušnosti, drugi put uz protest ili barem ironijski komentar. Na drugoj strani su ambiciozni upravitelji grada za koje prepreke nisu ni gradske tradicije, ni sami građani, ni stvarnost sa svojim činjenicama i okolnostima. Između tih strana traje dijalog na kome se temelji ova nesvakidašnja hronika, istrajna u svojoj nameri da jedno vreme bude zabeleženo, podsticajna u svojoj zapitanosti i kritičkoj energiji. Taj dijalog dodatno je istaknut kratkim beleškama koje prate svaki Bobićev crtež i karikaturu. U tim beleškama nekada je više humora, drugi put ironije, treći put gorčine građanina koji dobro razume posledice razgradnje grada, četvrti put prvenstvo uzima društvena kritika.
Uzeti zajedno, a i svaki za sebe, ovi crteži kroz laku i nezlobivu liniju Đorđa Bobića, u zajednici s pratećim komentarima, pričaju nesmirenu priču o gradu, o njegovim prizorima i događajima, o fizionomijama u nestajanju i o građevinama koje menjaju sliku i karakter grada.
Kao što nema grada bez građanina, tako ni građanina nema bez odgovornosti, bez samosvesnog učešća u pitanjima koja se tiču grada i sveta, bez javne reči o gradskima danima i poslovima. Dnevnik jednog građanina jeste dnevnik jednog nezadovoljstva i dnevnik jednog prosvećenog građanskog stava. Grad se ne ostavlja samim ni u boljim ni u gorim vremenima, važna pitanja se pretresaju ma koliko to uzimalo vremena i snage, komoditeta i ušuškanosti, govori se jer je to pitanje građanske savesti, čak i onda kada to malo ko čuje ili malo ko sme da čuje. Dnevnik se obraća gradu, građanima i upravljačima grada. Tako on ispunjava svoju sudbinu.
Dnevnik jednog građanina oblikovao je samosvesni građanin zabrinut za svoj grad, zainteresovan za dostojanstvo i principe svoje arhitektonske profesije, uveren u dužnost građanina da učestvuje u važnim pitanjima svoje savremenosti i u vitalnim pitanjima svog grada. Pred prizorima te hronike nije uvek lako ni jednostavno, ali to jeste naša slika i to jeste Beograd naših dana.

Pogovor za knjigu Dnevnik jednog građanina, Arhipelag, Beograd, 2020.