Madrid, 1. decembra 2024. – Pisac Havijer Serkas pridružio se Španskoj kraljevskoj akademiji kao punopravni član. Serkas se pridružuje Akademiji nakon što je izabran na plenarnoj sednici. Za člana Španske kraljevske akademije Havijera Serkasa su predložili akademici Pedro Alvarez de Miranda, Klara Sančez i Mario Vargas Ljosa.
Havijer Serkas je u pristupnoj besedi pod naslovom „Nesporazumi savremenosti“ govorio o četiri „nesporazuma“ o kojima se „već neko vreme i bar na polju književnosti (ili posebno u njoj) vodi debata“.
Prvi nesporazum je da se „pisac sklonio u svoju kulu od slonovače“: „Nisam u stanju da navedem ime nijednog značajnog španskog pisca koji je u dva poslednja veka bio potpuno ravnodušan prema sudbini svoje zemlje. Nijedna od velikih ikona zapadne književne avangarde nije to bila, naravno. Nijedan od ključnih autora moderne – praktično nijedan veliki pisac za kojeg znam – nije bio sputan stvarnošću koja ga je okruživala.“
Drugi „nesporazum“ na koji se Serkas osvrnuo jeste teza da je glavni akter književnosti pisac: „To nije tačno: glavni akter književnosti je čitalac, on je taj koji završava knjige. Značenje teksta zavisi isključivo od dijaloga – neponovljivog, takođe i nepredvidivog – koji se uspostavlja između čitaoca i teksta. Najbolje što se književnom delu može desiti jeste da zajednica preuzme vlasništvo nad njim. Za pisca je prava besmrtnost anonimnost.“
Treće pitanje koje je pokrenuo Serkas u svojoj besedi jeste rasprava o odnosu popularne književnosti i popularnosti književnosti: „Ja nisam za popularnu književnost. Javnost ne postoji: jedino što postoji jesu pojedinačni čitaoci, od kojih je svaki drugačiji. Pravi pisac piše samo ono što ima u stomaku, on u izvesnom smislu nema drugog izbora nego da upravo to napiše. Bar kratkoročno gledano, postoje dobre knjige koje se prodaju mnogo i dobre knjige koje se prodaju malo, kao što postoje loše knjige koje se prodaju mnogo i loše knjige koje se prodaju malo. Ja nisam za popularnu književnost, naglašavam. Ono za šta se zalažem jeste popularnost književnosti. Razlog je taj što čvrsto verujem u njen kapitalni značaj književnosti i u odlučujuću ulogu koju ona može i treba da ima u budućnosti pojedinaca i društava.“
Kao četvrti „nesporazum“ Serkas je pomenuo pitanje korisnosti književnosti: „Tačno je da se korisnost književnosti, ili umetnosti uopšte, zasniva na paradoksu. To leži u činjenici da je književnost korisna sve dok to nije zacrtano. Ako književnost sebe shvata ozbiljno, ako je pisac veran svojim opsesijama i zahteva od sebe maksimum, i ne plaši se i rizikuje da dopre do dubine nepoznatog da bi pronašao novo – kao što je učinio Floberov i Vajldov savremenik Šarl Bodler – onda književnost ne može biti samo zadovoljstvo, zabava, radost i uzvišenost, što najpre što treba da bude, već i uteha, katarza, znanje i samospoznaja. Ima li išta korisnije od toga?“
„Pisac preuzima veliku odgovornost kada izvršava svoj zadatak: odgovornost da kaže istinu. To nije istina istorije ili nauke ili novinarstva, već moralna, univerzalna istina“, naglasio je u svojoj akademskoj besedi Havijer Serkas.
Književnost je, naglasio je Serkas, „možda, pre svega, poziv i, istovremeno, način da se živi više, na bogatiji, složeniji i intenzivniji način“. Književnost je, po Serkasu, način da „preuzmemo potpuno vlasništvo nad sopstvenom egzistencijom. Ili, barem, najbolji instrument za koji znam da to pokušam.“
Havijer Serkas je jedan od najčitanijih i najprevođenijih savremenih španskih pisaca. U izdanju Arhipelaga objavljeni su Serkasovi romani Salaminski vojnici, Hohštapler i Kralj senki. Serkas je bio gost Arhipelaga na Beogradskom festivalu evropske književnosti u junu 2018. godine.