Konradov iznenađujući život

Alan Riding

Pišući svoje memoare, Đerđ Konrad je, čini se, upravo u njima našao konačan mir. Konrad prelama svoju prošlost i u svojim živo opisanim memoarima Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu. Ovo je priča u kojoj bez obilaženja dominiraju holokaust i komunistička diktatura, ali je ovo i vrlo lična priča.

Đerđ Konrad je, naposletku bi se moglo kazati, bio srećan. Samo je on među svojim ispisnicima preživeo nacističku okupaciju Mađarske. Godine 1956. pridružio se Mađarskoj revoluciji protiv komunizma i izbegao hapšenje pošto je ustanak propao. Pa i kasnije, kao pisac disident koji je priznat u inostranstvu, a zanemaren kod kuće, izbegao je predugo marginalizovanje. Kada je komunizmu najzad istekao rok upotrebe u Istočnoj Evropi, Konrad je imao samo 56 godina – dovoljno mlad da započne još jedan život. Od 1990. do 1993. bio je predsednik Međunarodnog PEN-a, a od 1997. do 2003. predsednik Akademije umetnosti u Berlinu.
Taj optimistični finale, koji uključuje treći brak i još troje dece koja su se pridružila sinu i ćerki iz ranijih brakova, jeste prizma kroz koju Đerđe Konrad prelama svoju prošlost i u svojim živo opisanim memoarima Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu. Ovo je priča u kojoj bez obilaženja dominiraju holokaust i komunistička diktatura, ali je ovo i vrlo lična priča u kojoj se prepliću tragedija, strah, otpor i dosada i združuju sa humorom, nestašlukom, uspehom i prilično iskrenim ispovedanjem u tome kako je bio i „suknjar“.
Njegova priča je takva da je on danas može ispričati sa izvesnom objektivnošću, jer više ili manje zna kako se ona završila. „Svaki život je bolji od odsustva života; svaki život, pa i onaj koji je ispunjen bolom, jeste najzad dobar“, napisao je. Istina je da prolaženje kroz taj svakodnevni mlin dana liči na gaženje po bari punoj algi, ali ja sam naučio da prolazim kroz različite stvari i tako sam postao ono što jesam. A uzimajući u obzir i to da sam još živ, pitati me kako sam sve to mogao proći, besmisleno je kao proučavanje prljavih muvljih nožica na jednoj bobici grožđa.“
Zajedno sa stalnim dolascima i odlascima, Konrad nudi i dirljive porodične portrete i budalaste anegdote, kao i sočna sećanja na život i literaturu. Sve izgleda kao da slušate starog šarmantnog strica koji se seća svega za vreme večere: ponekad ga je teško pratiti, ali niko ne bi da ga prekine.
Samo naslov knjige je pomalo ironičan. Kakav način da se dočekaju gosti! Odrastao u malom mestu Berećoujfalu u Mađarskoj, Konrad je imao jedanaest godina kada je Gestapo uhapsio njegove roditelje u maju 1944. (oni su preživeli, ali ne i Konradovih pet rođaka, pet tetki i ujak). Svi Jevreji iz mesta pokupljeni su za mesec dana, ali Konrad i njegova sestra su otputovali kod rođaka u Budimpeštu, gde su se krili do dolaska sovjetskih trupa i na kraju postali dvoje od svega nekoliko dece iz Berećoujfalua koja su preživela.
Kada se vratio u rodni kraj posle rata, Konrad je pozvan da napiše esej pod naslovom „Zašto volim domovinu“. Konrad je bio zbunjen: „O čemu je trebalo da pišem? Stvari su bile mnogo jednostavnije. Mislio sam da moja domovina želi da me ubije.“ Tačno je da je pisac nekad imao mišljenje o domovini kao o „dobrom mestu“, kao o mestu sigurnosti i pripadnosti, ali: „kad prvi put budete isterani iz svog doma i shvatite da to vaši sunarodnici prihvataju (i tome se zdušno pridružuju), tada shvatite da nikad više nećete osećati dom kao nekad.“
Kada su domovinu preuzeli komunisti, pisac je imao novi razlog da se oseća izopštenim: njegovi roditelji, koji su imali jednu prodavnicu, proglašeni su buržujima, a on se suočio s teškoćama čak i u obrazovanju. Ipak, protivio se tadašnjem planu majke i oca da se presele u Izrael. I posle ustanka 1956. odbio je da se pridruži mnogim kolegama intelektualcima koji su krenuli u izbeglištvo; i nakon hapšenja 1974. odbio je poziv da se iseli. Zbog toga je, kao nezvan gost, morao da plati cenu: „Tako počinje decenija i po mog života kao skrajnutog andergraund pisca.“
Piščevo hapšenje i stavljanje na „crnu listu“ usledilo je kad je policija pronašla kod njega skicu za studiju nazvanu Putevi inteligencije prema klasnoj vlasti koji je pisao sa Ivanom Selenjijem. Njegov prvi roman Posetilac (1969), poizdalje zasnovan na njegovom poslu u naučnom odeljenju Instituta za urbanizam, gde se bavio blagostanjem dece u novim naseljima, doneo mu je izvesno prizanje u zemlji. Ipak, njegove sledeće knjige Osnivač grada (1971), Gubitnik i Vrtna zabava (Konradova autobiografska knjiga u najvećoj meri), kao i knjiga eseja Antipolitika mogli su biti štampani samo u potaji ili u inostranstvu, pa su ga honorari kako-tako držali u životu.
Uprkos tome, Konrad uporno sebe ne naziva ni žrtvom ni herojem. „Suviše sam bio lenj i nevičan da bih preuzeo u ruke organizaciju koja bi se bavila opozicionim aktivnostima“, napisao je, „pa se nisam preterano mešao, naročito kad je bavljenje političkim aktivizmom podrazumevalo rano ustajanje – najbolje vreme za mene koje nikom ne bih ni pomislio da dam. Zato sam se i zaglavio s pisanjem i rasturanjem političkih tekstova.“
Godine 1976, na Konradovo iznenađenje, mađarski režim dozvolio mu je da prihvati profesorsko mesto u Nemačkoj, ali on se vratio dve godine kasnije. „Moja osećanja su mi govorila da, pošto sam u književnost stupio kao mađarski pisac, kao takav treba i da završim“, pisao je. I kada je prihvatao druge ponude u inostranstvu, uvek se vraćao u Mađarsku. Zapravo, pišući svoje memoare, čini se da je upravo u njima našao konačan mir. „Za mene je dom“, napisao je, „kada se nađem na polovini Elizabetinog mosta, preko kojeg ulazim u Budimpeštu kad se vraćam iz inostranstva, i sebi kažem: ’Kako je ovo lepo.’“

Prevod sa engleskog: Marija Kolundžija

(BLIC Knjiga, 1. april 2012)