Ja nisam ja
Aleksej Slapovski
Trebalo je samo dobro posmatrati i prilagođavati se.
Beograd, 24. decembra 2016.
Nedeljin je bez velikih napora uspeo da se uživi u ulogu Glavnog: život Glavnog nije zavisio od njegove volje, već od rasporeda koji je određivalo mnogo ljudi. Trebalo je samo dobro posmatrati i prilagođavati se.
Ako su se ljudi iz obezbeđenja pojavljivali s perajima i maskama u rukama, znači, vreme je da se ide na more, na kupanje u ograđenom plićaku, ili na vožnju malim vojnim motornim čamcem, da se lovi riba, a ona je grizla veoma brzo. Nedeljin je naslućivao da ronioci nabijaju na udice ranije uhvaćene velike ribe, ali se radost ribolova tim nije umanjivala – ronioci nisu bili budale, čekali su neko vreme, davali mogućnost da se on malo uzbudi, pa tek onda nabijali ribu, i vuci, vuci!
Ako su se obezbeđenje i druga službena lica pojavljivala u uniformama, znači da je to zvanični prijem ili neki druga obaveza.
Ali on je želeo velike poslove, želeo je što pre u Moskvu. I odmor je završen. Nedeljina su dovezli u Moskvu.
Bilo je veoma toplo. I Nedeljin je poželeo da sa sebe skine i baci u vražiju mater sako i kravatu. Odlučio je da to učini: a zašto da ne? Zamislio je: dvadeset prvih ljudi države izlazi u belim košuljama, sa slobodno otkopčanim kragnama. Samo to će biti dovoljno da podstakne ljude da pomisle: nije li došlo neko novo vreme? Useliće se optimizam.
– Toplo je – reče Nedeljin. S njim se svi složiše.
Nedeljin skide sako, kravatu – otkopča gornje dugme na košulji.
Prvi se tome odazva ministar poljoprivrede – i sa olakšanjem učini to isto. Snebivajući se i okrećući se kao da ne skidaju sakoe, već kao da se u prisustvu ljudi skidaju goli, ostali su sledili njegov primer. Zadrža se, iz opravdanih razloga, ministar odbrane. Ali on nešto šapnu generalu – ordonansu, koji je nekud nakratko izađe i donese mu letnje poluparadno odelo. Najviše se mučio ideolog, čas je otkopčavao čas zakopčavao dugmad, molećivo gledao Nedeljina. Ali Nedeljin samo napravi grimasu neodobravanja. Ideolog na kraju skinu sako – i prvi put u životu pocrvene.
Izgledali su jednostavno i pristupačno. Začulo se zvono za početak. Svi su se zgomilali na vratima, ostavivši prolaz za Nedeljina. Trebalo je sačekati još nekoliko minuta, da bi se atmosfera očekivanja zagrejala i izazvala ovacije pri pojavi članova prezidijuma.
I osluškujući tu tihu huku iza vrata, Nedeljin poče da se uzrujava, uplaši se nečega. Osećao se nelagodno. Prsti sami zakopčaše gornje dugme košulje, ruke su pipale po grudima… – neko mu odmah pruži kravatu, stavio je kravatu, mrdnu ramenima, dodadoše mu sako.
Mokri od preživljenog stresa, prvi ljudi zemlje počeše da se oblače, ko će pre.
Nedeljin, ljut na sebe zbog te neočekivane slabosti, odluči da se pred sobom iskupi. Sada će otvoreno celom narodu da kaže: Novi red, braćo! Stigli smo do crte. Upropastili smo zemlju!
Izašao je stao za govornicu. Aplauzi nisu prestajali. Sala je ustala. Počeli su da skandiraju svakojake pozdrave.
Kako bi bilo prijatno, pomisli Nedeljin, kad bi to sve bilo zasluženo. Kad bih stvarno zaradio takvo poštovanje. Kako bi bilo prijatno voleti tu ljubav prema sebi. Naš narod ima dobru dušu, on ume da bude zahvalan. On, u stvari, ne aplaudira njemu, već veličini države. Podiže ruku, smirujući ovacije, napravi pauzu i reče:
– Drugovi! Ovog velikog dana… poče bez papira, iz srca. I grlo mu se steže od uzbuđenja. Dalje nastavi po tekstu – da se smiri.
Ne, razmišljao je kasnije, kad je gledao video-snimak svog govora, dok kod naroda postoji takva jednodušnost – nije sve izgubljeno.
I on je poželeo da pribegne starom načinu provere kojem su pribegavali svi vladari kada su želeli da saznaju mišljenje o sebi i da se posavetuju sa običnim ljudima o poboljšanju stanja u državi.
Pozvao je šefa obezbeđenja i naredio mu da mu donese gustu sedu periku, veštačke brkove i bradu i tamne naočari.
– Hoću da prošetam po gradu – objasni mu Nedeljin.
– Bez pratnje, izvinite, ne može!
– Dobro, samo neprimetno.
– Razumem!
Šef obezbeđenja potrča za Nedeljinom, pažljivo ga prestiže, da ga ne zakači, i prepreči mu put na izlazu iz zgrade.
– Izvinite! Čovek bez dokumenata i neprepoznatljive spoljašnjosti ne može ni da uđe ni da izađe odavde!
Nedeljin skinu masku i bez prepreka i izađe iz zgrade. Sustigoše ga kola. Šef obezbeđenja mu otvori vrata.
– Hoću da idem peške – reče Nedeljin.
– Izvinite, to ne može. Ljudi će da se okupe, da izražavaju zahvalnost. A u gomili ima svašta.
– Šta onda? Ko u mojoj zemlji može da me napadne, balvane? Zar oni mene ne vole?
– Naravno. Ali po gradu ponekad, retko, idu alkoholičari i svakakvi manijaci. Strani agenti. I vrebaju trenutak.
– Dosta… Idem da šetam!
– Ne smete! – očajnički povika šef obezbeđenja.
– Kako ne smem kad već idem?
Nedeljin je uspeo da napravi samo tri koraka, šef obezbeđenja je izdao naređenje, dotrčaše dvojica snažnih momaka, zgrabiše Nedeljina, uvrnuše mu ruke iza leđa i povedoše ga.
Jaučući, držeći se za leđa i strašno psujući, Nedeljin pođe prema zgradi državne ustanove, spremajući se da odmah udalji iz službe i otera u vražju mater načelnika obezbeđenja, da ga pošalje u popravni radni logor, s kaznom od pedeset godina! Ovaj ga je hrabro čekao, iako je bio veoma bled. Stao je mirno i salutirao:
– Dozvolite da vas obavestim! Ispred ulaza je sklonjen nepoznat čovek s nepoznatim namerama. Preduzete su mere, opasnost je otklonjena!
Prevod s ruskog: Novica Janjušević
Autor je poznati ruski romansijer, dramski pisac i scenarist čiji su romani Prvi drugi dolazak, Feniksov sindrom i nedavno Ja nisam ja objavljeni na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
SATI
