Aleksej Slapovski – Kolumna

Junak naših dana

Aleksej Slapovski

Gadeći se životnih sitnica, on ih je tim više posmatrao, razgledao, pratio – i to se nije uvek završavalo dobro.

Beograd, 7. avgusta 2017.

Stoji, na primer, Nedeljin na autobuskoj stanici i gleda čoveka koji gricka semenke suncokreta. Čovek debelim prstima stavlja semenku među zube (a nokti kratki, uski, urasli u meso), prihvata semenku mokrim mlohavim usnama, žvaće i ne pljuje ljusku, već je lenjo gura jezikom na donju usnu i zalepljena ljuska se mrda dok vilice žvaću sledeću semenku, i opet iz usta izlazi ljuska, istiskujući prethodnu, ona pada, ali se ponekad zadržava i na usni se stvara dosta velika šarena gomilica, crno-bela gomilica na vlažnoj usni, i sve se to mrda – i čak ti dođe žao kad padne. Neko bi to letimice pogledao: pa šta, čovek gricka semenke! – a Nedeljin gleda i ne može da odvoji oči i želi da autobus što duže ne dođe, pa neka i zakasni na posao, đavo da ga nosi, samo da stoji i da gleda čoveka u širokom sakou i neopeglanim pantalonama, u crnoj košulji, retke plave kose, besmisleno-usredsređenih očiju. Nedeljin gleda i gleda, i žao mu je da se s njim rastane kad stigne autobus, ali i u autobusu uvek ima nešto pogodno za gledanje. Nađe se, na primer, pored njega devojka, i Nedeljin posmatra sitne dlačice na njenom obrazu, zamišljajući sebe čas kao njenog srećnog muža, čas kao njenog ponosnog oca, čas kao njenu zabrinutu majku, čas kao nju samu, i dok se vozi, izmišlja nekoliko priča o njoj, pri čemu su te priče često nesebične, to jest on ne učestvuje u događajima.
Uveče šeta sam, zagleda u prozore, radujući se kad zavese nisu dobro navučene i može da se vidi delić tuđeg života. To nije bolesna radoznalost, Nedeljin ne lovi neke intimne i neobične trenutke, njega interesuje upravo svakodnevni život. Jednom je ceo sat stajao ispred kuhinjskog prozora u prizemlju i posmatrao starca koji je čistio haringu. Starac je bio uredan – u prugastoj pidžami i kariranoj kecelji. Nedeljin nije zavideo starcu na harinzi, nije voleo haringu, zavideo mu je na zadovoljstvu s kojim je priprema, na njegovim ritmičkim pokretima, na njegovoj koncentraciji. Nedeljin je pažljivo pratio kako je haringa bila očišćena, kako su izvađene krupne kosti, a zatim isečena na parčiće, posuta zelenim lukom, kako je starac iz šerpice stavljao na tanjir pire od krompira koje se još pušilo, kako se zamislio da li da stavi još kašiku ili je dosta – i stavio je, kako dodaje kašičicu margarina, meša, oblizuje kašiku, kako seče hleb, kako uzima viljušku i kako, na kraju, počinje da jede: stavlja u usta pet-šest viljušaka pirea, otkida parče haringe da zasladi, odgriza hleb i žvaće, zatim još pet-šest viljušaka – i haringu. Još pet-šest – i haringu… – divno!
Nedeljin je pokušao to isto: kupio je šunku (umesto haringe), pažljivo ju je tanko isekao, nastojeći da uživa u procesu, zamolio je ženu da obari krompir, sam ga je stavio u tanjir, izgnječio, dodao margarin i: pet-šest viljušaka krompira – parče šunke, pet-šest viljušaka – pa opet parče šunke.
Ne, nije to to. Nešto fali, nema zadovoljstva i smirenja. „Nije to to“ – naglas je progunđao Nedeljin.
Gadeći se životnih sitnica, on ih je tim više posmatrao, razgledao, pratio – i to se nije uvek završavalo dobro.
Došlo je i do gotovo političkog slučaja – u strogim vremenima. Nedeljin je kao začaran stajao preko puta neke veoma ozbiljne državne ustanove i posmatrao večernji razilazak službenika visokog ranga. Zagonetno i bešumno su prilazili crni automobili, zagonetno su izlazili činovnici s fasciklama i tašnama, sa zagonetnim licima su sedali u kola – i zagonetno su odlazili, odnoseći sa sobom neku tajnu. I odjednom je Nedeljinu prišao milicioner i upitao ga koga on tu čeka. Nedeljin se zbunio, zasmejao, rekao da nikoga ne čeka, već onako prosto. Milicioneru se to nije svidelo i poveo ga je u stanicu koja se nalazila u toj zgradi, zatražio da mu pokaže dokumenta, dokumenata Nedeljin, normalno, nije imao, morao je da uz pratnju sada dvojice milicionera ide kući da pokaže svoja dokumenta, ženu i decu. Milicioneri su otišli, rekavši na odlasku da ljude koji bez cilja stoje tačno dva sata na istom mestu (a mesto je državno, režimsko!), pri tom ništa ne radeći, treba obavezno i čak prinudno lečiti. Nedeljinova žena se u potpunosti složila s milicionerom.
Uzgred da kažemo, neko vreme posle tog slučaja, Nedeljin je imao priliku da se po službenoj dužnosti nađe u pomenutoj ozbiljnoj ustanovi, i sve je izgledalo radno – kancelarije, ljudi, hartije, ali on nije verovao u tu radnu atmosferu, pričinjavalo mu se da su ti ljudi, čim su se za njim zatvorila teška državna vrata (sam napor kojim su se morala otvarati ta vrata dovodio je posetioce do određenih pomisli), opet postali tajanstveni, u njihovom radu pojavio se njemu nedostupni smisao i zadovoljstvo…
Izgledalo je da je Nedeljin živeo jednolično i tiho, ali vi, prelepe žene, i ne slutite da ste bile supruge i ljubavnice tog neprivlačnog čoveka, vi, šefovi, ne znate da je on šefovao na ravnoj nozi s vama i iznad vas, vi lukavi i vešti, ne možete ni da shvatite da je taj, koji prolazi pored vas, koji nije vredan vaše pažnje, uspeo da, u mislima, pokaže i veštinu i umešnost daleko veću od vas – i uverio se da je sve sujeta.
Stojeći uveče na balkonu, Nedeljin je posmatrao svetla grada, prozore, prozore, prozore, iza kojih su ljudi, ljudi, ljudi – želeo je da istovremeno bude i tamo, i tamo, i tamo, među tim glupim ljudima kojima je Bog dao umeće da osećaju sami sebe i stvari koje ih okružuju.

Prevod sa ruskog: Novica Janjušević

Autor je poznati ruski romansijer, dramski pisac i filmski i TV scenarist čiji je roman Ja nisam ja nedavno objavljen na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs