Kćeri sećanja

Čarls Simić

Bilo ih je tri, uvek tri,
Sunčale su se jedna kraj druge na plaži.

Beograd, 25. juna 2024.

Bilo ih je tri, uvek tri,
Sunčale su se jedna kraj druge na plaži,
Zvuk talasa i dečijih glasova tako umirujući
Da beše teško ostati budan.

Kad se probudih, sunce je zalazilo.
Tri drugarice klečale su u krugu
Na smenu se ogledajući u malenom ogledalu
I češljajući kose istim češljem.

Mesecima kasnije, slučajno ugledah dve od njih
Kako trče po kiši posle škole,
Saginju se u dovratku nad paklicom cigareta
I preleću pogledom preko mene i moje nove uniforme.

Na kraju, ostade samo jedna,
Visoka i lepa.
U kasnom obilasku bolničkog odeljenja,
Prošla je kraj niza kreveta, od kojih jedan beše moj.

Preveo Dušan Vojnović
avgust 2022.

Poslušajte pesmu u kazivanju njenog prevodioca na Jutjub kanalu @LepeReci:
www.youtube.com/watch?v=l7BqqS9ruV0

Napomena prevodioca: Kada mi je ponuđeno da za knjigu izabranih pesama jednog od najznačajnih savremenih američkih i svakako najboljeg američko-srpskog pesnika, Čarlsa Simića, prevedem petnaestak pesama, smesta sam i bez ikakvog dvoumljenja to prihvatio.
Potajno sam se nadao da će moji prevodi stići do Simića i da će, možda, od njega prispeti neki sud o onome što sam se spremao da uradim.
Do njegovog mišljenja mi je tim više bilo stalo, jer je Simić i sam bio prevodilac. I to veoma značajan. Naime, njegovi prevodi su anglo-američkoj publici približili lepotu stihova Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Novice Tadića i mnogih drugih naših pesnika.
On ih je 1992. godine sabrao u antologiju i objavio usred krvavog raspada Jugoslavije, pod nazivom: The Horse Has Six Legs: An Anthology of Serbian Poetry.
Nadao sam se i da će ta mala spona voditi ka prilici da ga lično upoznam. Želeo sam da pred njim prvim priznam da sam lopov. Da sam zbog njegovih stihova armijskoj biblioteci trebinjske kasarne 1985. godine „zaboravio da vratim” Antologiju moderne američke poezije, koju je 13 leta ranije objavila Prosveta.
Naravno, bilo je tu i drugih fantastičnih pesnika, ali samo je jedan među njima bio moj imenjak, i samo je jedan pevao o pojedenom bezubom osmehu lubenice i dojkama koje čuva dugme.
Danas se pitam: da li sam možda spasao tu knjigu?
Nedavno sam, posle mnogo godina, bio u Trebinju. Kasarna, koja se nekada pružala na velikom ograđenom prostoru, pretvorena je u dom za učenike i još nekoliko objekata javne namene, bez straže i ograde.
Ko zna šta se desilo sa njenom bibliotekom? Bila je to jedna veoma dobra biblioteka. Nimalo socrealistička. Od rimskih istoričara, preko sabranih dela Orvela, pa sve do Kundere, Sabata, Borhesa. O jugoslovenskim piscima i pesnicima da i ne govorim.
Ko zna gde su sve te knjige?
U nekom uređenijem univerzumu prebacili bi ih u gradsku biblioteku? Ako je tako, pozivam ih ovom prilikom da mi to potvrde i ja ću prvom prilikom vratiti knjigu.
Lažem. Mogu samo da obećam da ću razmisliti o tome. Nemojte se ljutiti što lažem, jer nije bilo rizika po vaše poverenje. To je najmanje što od jednog lopova možete da očekujete.
Teško mi je palo kada je Simić umro. Ne samo zbog propuštene prilike da ga upoznam, da mu se ispovedim i da čujem šta misli o mojim prevodima, već zato što je sasvim sigurno mogao da ispeva još pesama u kojima bih uživao i koje bih, možda, mogao i prevesti.
Pesma „Kćeri sećanja” koja se našla u knjizi Simićevih izabranih stihova (1962-2022) u izdanju Arhipelaga, govori o prihvatanju neumitne prolaznosti života i njegovih mena, od detinjstva, mladosti, pune zrelosti, sredovečnosti, pa sve do starosti i životnog ugasnuća.
Pisana je iz perspektive mladića koji se seća svog detinjstva, zrelog čoveka koja se seća svoje mladosti, pa sve do starca koji se u bolnici sa setom seća svoje pune muške zrelosti i snage.
Ali zašto su tu tri devojčice, dve devojke i jedna žena?
Pa zato što muškarac, kada u pojedinim etapama svog života zaista zaviri u suštinu onoga što mu je najdraže, tamo ne vidi novac, kuće, stanove, automobile, niti svoje poslovne, pa čak ni stvaralačke uspehe, već samo svoje bližnje i ljubljene, a ponajviše svoju decu i žene koje je voleo. Jednu sigurno više od svih drugih.
To su sećanja koja mu greju dušu i koja će je poneti na onu stranu ka kojoj svi neumitno odlazimo.