Dejvid Homel – Intervju

Knjige su budući autoportreti svojih autora

Dejvid Homel

Mališani u knjigama moraju biti osobeniji u odnosu na prosečne vršnjake… Verujem da deca brže uče kad nisu u zaštićenom okruženju. Dečaci najpre opažaju egzotičnost naziva mesta, hrane, jezika, likove kao što su ribar Branko i šjore s ručnim kolicima. Poenta je da saznaju i nešto dublje od toga – istinu o ljudima.

Beograd, 15. novembra 2017.

Razgovarala: Vesna Roganović

Kanadski pisac Dejvid Homel, koautor romana Putujući cirkus (izdanje Arhipelaga), bio je gost svog izdavača na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga. Nije mu prvi put da dolazi u naš glavni grad, ili region. Iz njega crpi i inspiraciju za pojedine romane. Nije čudo što i Maks i Čarli, mali junaci romana Putujući cirkus – napisanog u saradnji sa suprugom Mari-Luiz Gej – doživljavaju neviđene dogodovštine na Balkanu, koji su njihovi roditelji neočekivano odabrali za odmor postajući nehotice učesnici svojevrsne „komedije mentaliteta“.
– Oni dospevaju u taj kraj zahvaljujući davnašnjem pozivu od tamošnjeg prijatelja njihovih roditelja – objašnjava Homel. – Ali i stoga što niko ne letuje na Balkanu: njihovi roditelji, naime, žele da odu negde „bogu iza leđa“. Dečaci najpre opažaju egzotičnost naziva mesta, hrane, jezika, likove kao što su ribar Branko i šjore s ručnim kolicima. Poenta je da saznaju i nešto dublje od toga – istinu o ljudima.
Ovi mališani se i inače opiru roditeljskim idejama za putovanja. Ali, na koncu uvažavaju neobične nove krajeve. To je jedna od „lekcija“ knjige: biti prijemčiv za ono što vam se, na prvi pogled, ne dopada.
Klinicima su, recimo, smešna imena „bez samoglasnika“, kao što je Krk. A i njihov porodični prijatelj Fred (Slobodan) uvek je oran da ih razonodi. Na ostrvu Vrgada, pak, otkrivaju pravu pravcatu misteriju, nabasavši u šumi na pustinjaka kojeg nikad niko nije video. Njihova nevinost je njihov pasoš.

U nepoznatom okruženju deca brže „odrastaju“?
– Da, mališani u knjigama moraju biti osobeniji u odnosu na prosečne vršnjake… Verujem da deca brže uče kad nisu u zaštićenom okruženju. Dok sam rastao u Čikagu, slobodno smo išli biciklom kud god smo hteli, i brzo smo učili. To nameće pitanje roditeljske odgovornosti: imaju li pravo da decu izlažu baš svakom iskustvu?

Dolazak junaka u doskorašnje ratne zone u Hrvatskoj nameće pitanje: kako razgovarati s decom o ratu?
– Deca sama, bez prisustva roditelja, otkrivaju šta je rat istražujući selo koje je napola srušeno, gde su komšije ratovale jedne protiv drugih. Zatim im njihovi domaćini objasne šta se dogodilo. Prijatelj njihovog oca, Fred, Srbin je koji živi u Hrvatskoj. Utoliko su podele dramatičnije. A opet, ovi dečaci žive u Montrealu, gde se jezici i etničko poreklo njihovih suseda razlikuju od kuće do kuće, tako da već imaju iskustvo o tome. Zbog toga je i meni bilo lakše da o tome raspravljam sa svoja dva sina (koji danas imaju 34, odnosno 30 godina).

Kako odraslima pričati o ratu? Napisali ste roman „Govorna terapija“ koji se bavi Srbijom krajem devedesetih, da na to odgovorite?
– Mislim da je sve počelo ovako: gledao sam svoj grad sa svim njegovim različitostima i prošlim konfliktima, i pitao se: „Zašto ovde – zasad – nema sukoba?“
Mnogi zapadni novinari i pisci pravili su karijere idući u Sarajevo, a ja sam hteo nešto drugo. Kad sam prvi put došao u Beograd, 1999. u njemu nije bilo zapadnjaka. Čak su i navodno sofisticiraniji intelektualci u Kanadi i SAD zastupali stanovište da su Srbi narod koji treba kazniti. Zapanjujuće! Mene su, pak, zanimali likovi koji su se odupirali političkoj sili vremena i protivili se vojnim avanturama. Zanimalo me je i kako se politički pritisci odražavaju na ljubavni život ili brakove ljudi.

Kako su se odražavali?
– Izgledalo mi je, u to doba, da politika „proždire“ sve: brakove, porodice, decu. Žena je mogla iskoristiti tu situaciju protiv svog muža, i obrnuto – kao što biva u romanu Govorna terapija. I ne samo politika, nego i pokušaji odupiranja njenoj svemoći. Dakako, postojala je ogromna čežnja za zemljom kakva je bila pre tih ratova. Jedan moj lik se rastače od Jugo-nostalgije. Ali, pričamo o davnom vremenu, srećan sam što prilikom svake potonje posete vidim kako vaše društvo polako zaceljuje. Optimista sam. Pisci moraju biti optimisti.

„Govorna terapija“ dešava se u beogradskom trauma centru gde glavni lik, terapeut, odgovara na telefonske pozive povratnika s ratišta i upoznaje se s njihovim ličnim i porodičnim dramama i nesrećama. Kako su vaši čitaoci reagovali na te priče?
– Na Zapadu, terapija je nešto privatno, što se odvija unitar četiri zida između dva pojedinca. Stoga su bili iznenađeni javnim aspektom toga u mom romanu: da i sama vojska regrutuje psihologa u tu svrhu. Mada to ne treba da ih iznenađuje: mnogi psihijatri su radili za CIA. Oduvek su me fascinirale tajne spone psihijatrije i političke moći.

Psihijatri i psiholozi ne retko su vaši protagonisti. Po čemu se međusobno razlikuju?
– Da, bojim se da sam baš upao u psihološke teme… Moja greška! U Govornoj terapiji, klinički psiholog Jović je dobar tip, neko ko se ne pokorava moći, a i sam ima moralne slabosti – zaljubljuje se u jednu od svojih pacijentkinja. Ben Alen u mom romanu Na pola puta istražuje dromomaniju, jer taj vid muške histerije (koji je iščezao posle 1880. godine) govori o njegovom vlastitom osećanju konfuzije.

Znači da i pisanje o ludilu može biti lekovito, kao one krpene lutke koje koristi art-terapeutkinja u romanu „Na pola puta“?
– Moramo oprezno birati o čemu pišemo. Američki pisac Sol Belou rekao je da su naše knjige naši budući autoportreti. Kod o nečemu pišemo, možda će se to i obistiniti, ili uticati na naše privatne živote. Znači, postoji rizik. Kroz svoje romane istražujem teme koje me zaokupljuju ili zbunjuju, ne kao terapiju, da bih se lečio, već sam radoznao da upoznam svet i sva njegova čudesa.

Da li je izlaz u istraživanju sopstvene prošlosti, kao što ponekad vaši junaci čine?
– Istražujemo prošlost jer želimo da saznamo zašto smo postali ono što smo. Mnogi ljudi iz Kanade i SAD ponovo odlaze u zemlje svog porekla – odakle su njihovi dedovi došli – da vide hoće li otkriti nešto novo.

Postoji stereotip o Kanadi kao o zemlji sasvim drukčijoj od SAD, ili koja očajnički tome teži. Strepite li, možda, od mogućeg uvoza „trampizma“?
– Trampov izbor podsetio je Kanađane na to koliko se razlikuju od SAD. Amerika je oduvek volela klovnove u politici pa nas Tramp nije iznenadio. Ali ne zaboravite da je, pre Trudoa, našu zemlju godinama vodio konzervativac Stiven Harper. Ni mi nismo anđeli. Premda, Kanada je krajnje decentralizovana, nismo republika nego konfederacija nezavisnih delova, što umanjuje šansu da se pojavi neki vođa i počne da pravi ludosti. A nemamo ni militarističku kulturu.
Sadašnji premijer Džastin Trudo izabran je delom i zbog obećanja da će prihvatiti 25.000 sirijskih izbeglica. Kanađani su glasali za njega jer im se sviđa vlastiti imidž velikodušne zemlje (ni nalik Nemačkoj…) U Severnoj Americi pojam nacije je posve različit: svi potiču odnekud drugde. Ne postoji „kanadski narod“. Samo ljudi koji žive na toj teritoriji. Ta činjenica menja sve. U gradu gde sad živim, Montrealu, atmosfera je tako mirna i harmonična da je gotovo nadrealna.

Zvuči neverovatno. Neko će reći: „Ceo svet je otišao dođavola, a ovaj tip priča bajke o Kanadi!?“
– Ponekad se neki naljute na mene kad pričam o toj atmosferi, kao da žele da žive u mestu ispunjenom sukobima ne bi li osećali življe, ili bliže uzbudljivom istorijskom dešavanju. Kažem im da je i svakodnevns izgradnja društva koje imamo poduhvat, istorijsko dostignuće, i zato, bolje neka ćute, nastave da rade i uživaju u tom malom čudu.

Je li teže raditi u „porodičnoj manufakturi“ sa suprugom Mari Luiz Gej, ili sa sinom Džejkobom, prevodiocem?

– Ponekad je teško biti u braku. A još teže – biti u braku s piscem ako ste pisac. Još je čudnije napisati zajedno četiri dečja romana koji podjednako dobro zvuče na engleskom i francuskom. Mislim da smo Mari-Luiz i ja uspeli da se usredsredimo na roman umesto da isterujemo sopstvene sujete i viđenja. Svako od nas ima svoju „specijalnost“. Ja bolje pišem (prozne) priče. A ona bolje razume šta je prikladno za decu. Složili smo se da pripovedač bude najstariji dečak (Čarli). To je bila najvažnija odluka. U izvesnom smislu on predstavlja mene samog.
Sa Džejkobom je bilo neobično, jer smo prevodili roman kvebečke spisateljice Neli Arkan u kojem ima mnogo neprijatnih seksualnih scena i histerije. Morali smo da rešavamo te probleme i da koristimo jezik kojim se očevi i sinovi obično ne služe, barem ne kad su zajedno. Sve je umnogome ličilo na komediju – što je jedini način da se oduprete stidu! Napisali smo i kratku priču o našoj saradnji. U ovom svetu, očevi i sinovi gotovo nikad zajedno ne rade onako kako su navikli. Ovim prevodom uneli smo novu dimenziju u naš odnos, koja nadilazi odnos roditelj-dete. To je bio srećan ishod.