Dve Italije

Klaudio Magris

Mogli su umreti zarad uzvišenih ideala, kao antifašisti, ali su isto tako mogli umreti, dobro sam poznavao i takve, zarad sramnih ideala, kao fašisti.

Beograd, 21. januara 2017.

U jezgrovitoj jednostavnosti, u skromnosti, napisao je Stefano Jakomuci, ovo pismo izvanredna je slika italijanskog transformizma. Ne samo očiglednog i otvorenog transformizma lukavih i ciničnih kameleona već i onog prikrivenog, u onih koji su se našli na pravoj strani, ali gotovo slučajno, a ne uistinu sledeći put savesti: „mogli su umreti zarad uzvišenih ideala, kao antifašisti, ali su isto tako mogli umreti, dobro sam poznavao i takve, zarad sramnih ideala, kao fašisti“. Nije dovoljan pravi ideal, premda suštinski i neophodan, da bi se spasili duša i čovečnost. Na ovim temeljima, na upravo ovim rečima Leonarda Borđezea, može se izgraditi istinsko – ne retoričko, ne instrumentalizovano, niti instrumentalizovanju podložno – izmirenje dve Italije koje su postojale između 1943. i 1945, one ispravne, ali time ne i oslobođene krivice, i one pogrešne, ali koja se zbog toga ne izuzima iz sfere ljudskog.
Ovo pismo jeste prevashodno jedno od velikih „Pisama ocu“ prošlog veka u kojem ih je bilo mnogo – počev od onog Kafkinog. Dirljva je, potresna – čak i u suvoparnom tonu – Leonardova potreba koja se oseća da daleki otac (zaslužni učitelj kojeg nesreća ne pogađa direktno, budući da je u Americi) sazna šta je uradio, s kakvim se duhom suočio s teškoćama i prevazišao ih, da sazna o ispravnosti i hrabrosti koje su mu bile potpora i koje su bile potpora i njegovoj porodici u tim tako teškim godinama. Ima potrebu da ga veliki otac ceni i da upozna dramu i dostojanstvo njegovog života.
Otac je napisao više poznatih knjiga, nesporan je autoritet u novinarstvu, književnosti i kulturi. Njegov dom, Palatu Kriveli u Milanu, posećivali su, pre njegovog odlaska u Ameriku, Eleonora Duze i Gabrijele D’Anuncio, Stravinski i Gracija Deleda, Štefan Cvajg i Gvido Pjovene, Filipo Turati, jedne večeri i Benito Musolini, kao i mnogi drugi protagonisti istorije i kulture XX veka. Kako je u nezaboravnom prikazu ispričao Korado Stajano, tih večeri bi ovi poznati gosti stavljali potpise na bele lanene salvete, preko kojih bi Marija Borđeze – žena Đuzepea Antonija i Leonardova majka, povučena, ali suštinska duša tih večeri – „strpljivo vezla ime i prezime svakog od njih crvenim pamučnim koncem, bodom osnove, da bi dala na snazi, boji i sećanju“.
Tih je večeri bilo raznolikosti, kreativnosti, ali i isprazne banalnosti života. „Kakva je nesrećna sudbina zadesila nemali broj zvanica tih ugodnih večeri, muškaraca i žena protagonista kulture svog veka, koji su se susretali u velikim salama Palate Kriveli, na mekim tepisima, pod blistavim lusterima. Završili su kao žrtve progona Jevreja, na ratnim frontovima, kao partizani u planinama, izgnanici, streljani, obešeni, samoubice, mrtvi u logorima. Mnogi od tih gostiju imali su, međutim, blistave živote, uvek u vrhu, pod svakim režimom, zaštićeni i cenjeni. Neki, pak, zatvoreni u svojim kulama, nisu ni primetili požar koji je razorio XX vek.“
Stub lista Korijere dela Sera, Đuzepe Antonio Borđeze bio je pripovedač i kritičar izuzetno istančanog ukusa koji je uspeo da približi mnoge, čak i daleke, književnosti. Bio je nepopustljiv protivnik fašizma (o kom 1937. piše, na engleskom, esej Golija) i zbog toga je dobijao pretnje. Kao profesor na Univerzitetu u Milanu, bio je jedan od četrnaest akademika koji su odbili da polože zakletvu fašizmu. Godine 1931. napustio je Italiju i otputovao u Sjedinjene Države, gde je predavao u Berkliju i Čikagu.
Ovom velikom odsutnom ocu, strogom i zadovoljnom što ga vole – čiji su razvod od žene Marije i brak u Americi sa Elizabet, ćerkom Tomasa Mana, prouzrokovali, kao što je neizbežno u takvim slučajevima o kojima je teško suditi, „patnju i bol“ (Stajano), još i više ako na umu imamo „plemenito srce“ izuzetne Marije – sin Leonardo piše, goreći od želje da mu kaže ono što otac ne zna, da mu ukratko prepriča „moj i naš život ovih godina“. Priča mu o svojoj političkoj angažovanosti, kako pokušava da sa strašću prati antifašističke govore koje je otac držao na prekookeanskom radiju, trpeći zbog toga mnoge neprilike i brinući za ličnu bezbednost. Priča mu o trenucima opasnosti koje je proživeo zbog svog antifašizma, o ekonomskim problemima, svojim i svoje porodice, o svakodnevnoj nemaštini, preprekama u poslu kritičara i umetnika. Predstavlja mu svoju viziju, čistu, bolnu, poniznu i tako skromnu viziju života, politike i sveta.
Ne znam da li je i šta je otac odgovorio na ovo ljubavno pismo apsolutne ljudske čistote, pismo u kojem je sin veći od oca, jer onaj ko voli veći je od onoga ko je voljen. Očevi i sinovi – uvek je teško reći ko koga više razume. Leonardove knjige nemaju onaj značaj i onu ulogu u kulturnoj istoriji Italije koje imaju knjige Đuzepea Antonija i on, za razliku od Kafke, nije napao, niti, kako je možda učinio Kafka, unizio oca. No njegovo pismo – ogoljeno i duboko – nije ništa manje značajno od knjiga ove dvojice.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista lista Corriere della Sera, pisac slavnog romana Dunav koji je na srpskom jeziku objavljen u izdanju Arhipelaga

© za srpski jezik: Arhipelag