Staljinov mit

Oleg Hlevnjuk

70 godina posle Staljinove smrti.

Beograd, 18. marta 2023.

U savremenoj ruskoj publicistici često se javlja fraza koju je, po sećanjima maršala avijacije A. J. Golovanova, Staljin navodno izgovorio u decembru 1943. godine: „Ja znam da će se, kada me više me bude, na moju glavu sručiti ne jedna kofa pomija. Ali sam uveren da će vetar istorije sve to razvejati.“ Još opširnije citira slobodno prepričane reči Golovanova pesnik F. Čujev: „Sam Staljin, pamti se, rekao je za vreme rata: ‘Ja znam da će se posle moje smrti na moj grob izručiti gomila smeća. Ali vetar istorije će sve to nemilosrdno razvejati.’“
Memoari su, kao što to dobro znaju istoričari, nepouzdan izvor. U njima se neretko mešaju istina i domišljanja izazvana kasnijim događajima i utiscima. Nisu li sećanja Golovanova bila previše direktan odgovor na Hruščovljevu „destaljinizaciju“? Poput drugih diktatora, Staljin je gradio svoju državu za večnost. On je postojano i nepokolebljivo demonstrirao ubeđenost u trajnost i epohalnost svojih ideja i postupaka. Iz kog razloga je u razgovoru sa sasvim mladim generalom vođa „otvorio dušu“, izrazio svoju nesigurnost u budućnost, tako pažljivo prikrivenu u drugim slučajevima? Nikada nismo dobili odgovore na ta pitanja i ne znamo da li je možda Golovanova prevarilo sećanje.
Ali i nezavisno od toga da li je Staljin rekao te reči, i ako jeste – da li su baš tako zvučale, u suštini, one se nesumnjivo verne, iako ne u onom smislu koji je nastojao da im prida Golovanov. Prošle su mnoge decenije od Staljinove smrti, i njegov pravi lik je zaista do vrha zasut tonama verbalnog smeća, iz čega je izrastao savremeni ruski mit o Staljinu.
Njegov početak nalazi se u dalekoj prošlosti, u Staljinovoj epohi sovjetske istorije. Nedosledna i kako je vreme odmicalo sve slabija destaljinizacija posle vođine smrti posejala je samo malo semena sumnji. Hruščovljeva kritika samo je odškrinula zavesu nad realnim činjenicama, stvarajući u nizu slučajeva novi mit. Bivši opozicionari ostali su žigosani, dok su nepomerive ostale ocene ideologije i prakse izgradnje socijalizma. Masovna represija predstavljana je kao niz čistki u nomenklaturi, kao da nisu postojali milioni običnih žrtava terora. Dugo godina se Hruščov pokazivao kao laka meta Staljinovih poklonika koji i danas bez teškoća hvataju oca „otopljavanja“ u protivrečnostima i falsifikatima.
Međutim, u Sovjetskom Savezu formirano je nekoliko generacija ljudi koji su vaspitani bilo na dogmama Staljinove propagande, bilo na tradicijama polovične Hruščovljeve destaljinizacije. Upravo te dve linije suočile su se u godinama Gorbačovljeve perestrojke. Tadašnja ideja o povratku Hruščovu nije u punoj meri odgovarala prevladavanju Staljinovog mita. Nove mogućnosti pojavile su se posle otvaranja arhiva početkom devedesetih. Dokumenti su produbili i umnogome izmenili mnoge predstave o Staljinu i Staljinovom sistemu, omogućavajući da se napokon razreši značajan deo otvorenih pitanja. Ali u celini nova saznanja ostala su dostupna samo profesionalnim istoričarima i istorijski obrazovanim čitaocima. Masovne predstave hranile su se novinskim i televizijskim senzacijama i staljinskim i hruščovljevskim stereotipima. Postoji mnogo uzroka za odbacivanje dostignuća naučne istoriografije. Međutim, kako izgleda, dva su glavna uzroka. S jedne strane, nauka, kao i čitava zemlja, nalazila se u krizi i nije mogla da oblikuje stvarne tokove prihvatanja i prenošenja naučnog znanja. S druge strane, staljinska prošlost pretvorila se u politički problem. Najpre su raspad SSSR i traume prelaznog perioda stvorile od Staljina mit kao simbol protesta protiv vođa nove Rusije. Zatim je društveni zahtev za „čvrstom rukom“ i „poretkom“ bio prihvaćen od strane politike.
U mnogim aspektima savremeni Staljinov mit približava se modelima propagande iz Staljinovog perioda i suštinski pevazilazi stereotipe stidljive brežnjevljevske restaljinizacije.
Kao ni bilo koji drugi, Staljinov politički mit ne podržava istorijska stvarnost, zbog čega je pristalice mita svima silama izbegavaju. Tvorci mita pažljivo biraju samo „korisne“ činjenice i neretko falsifikuju dokumenta i „dokaze“.
Nasuprot tvrdnjama brižljivih tvoraca i poštovalaca Staljinovog mita, žrtve masovne represije nisu bili samo činovnici, navodno kažnjeni od strane vođe za nepočinstva, koliko su to bili milioni običnih ljudi. Kada je reč o činovnicima, nivo njihove nomenklaturne bezbednosti ne treba minimizirati. Zaista, Staljin je od 1936. do 1938. sproveo veliku kadrovsku čistku tokom koje je značajan deo starog aparata bio uništen i zamenjen mladim kadrovima.
Nema takođe nikakvog razloga da se preuveličavaju uspesi Staljinovog režima u borbi s korupcijom. Sudeći po dokumentima, takav cilj nikada nije ulazio u političke prioritete vođe. Glavna odlika pripadnika nomenklature nije bila moralna čistota nego beskrajna lojalnost i sposobnost izvršavanja direktiva koje su stizale iz centra. Sam Staljin je dobro znao slabosti ljudske prirode i aktivno ih je koristio za svoje interese.
Životna stvarnost običnog sovjetskog čoveka u Staljinovoj epohi čak ni približno ne odgovara savremenim mitovima skrojenim na osnovu obrazaca zvanične sovjetske propagande. Parade, trijumfi, praznici činili su samo mali deo stvarnosti. Stvarnost je bila ispunjena borbom za opstanak. Nedostatak proizvoda i industrijske robe, stalni redovi, užasni životni uslovi, slaba zaštita od svemoći činovnika i kaznenih organa, surovost zakona dopunjavali su se mnogobrojnim ograničenjima. Značajan deo stanovništva, pre svega, seljaci, nije imao pasoše, zbog čega je bio lišen prava na slobodno kretanje. Glavni gradovi i mnogi veći gradovi bili su zabranjena mesta u kojima mnogim građanima nije bilo dozvoljeno da žive. Za svojevoljni prelazak s jednog radnog mesta na drugo odlazilo se na sud. Veliki broj žena stradao je zbog zabrane abortusa koji su se, svejedno, obavljali, ali tajno, u nehigijenskim uslovima. Medicinska zaštita i svakodnevna higijena nalazili su se na niskom stupnju.
Uloga Staljina kao vođe ratničkog i pobedničkog naroda je veoma loše proučena. Propagandni pamfleti o Staljinu-vojskovođi ne samo da ignorišu druge faktore pobede već, u stvari, ne objašnjavaju Staljinovu ulogu u ratu. Još nisu istražene promene u vojnom rukovodstvu – lekcija izvučena iz poraza, mehanizmi ekonomske politike koji su obezbeđivali rast vojne industrije u okolnostima opšteg smanjenja resursne baze, itd.
Staljinova smrt postavila je temelj za dugotrajni proces modifikacije sistema. Odricanje od diktature u korist autoritarnosti, aktiviranje socijalne politike, pokušaji ekonomskih reformi, veća otvorenost prema svetu – na tim osnovama nastao je novi model sovjetskog socijalizma zahvaljujući kome je SSSR dostigao svoje maksimalne mogućnosti. Uprkos neophodnosti daljih reformi, sovjetska država se nije upustila u njih. Ali do povratka na model staljinskog tipa nije došlo čak ni u periodu sistemske krize i raspada SSSR. Danas Staljinov zavet slede samo u Severnoj Koreji, jasno pokazujući nepristrasnim posmatračima kakve su realne mogućnosti staljinizma u savremenom svetu. Ali politički klišei o nenadmašnoj veličini Staljinove epohe, o jednakosti i borbi s korupcijom, o radosti i čistoti tog dalekog i od strane „neprijatelja“ uništenog života koje eksploatišu neodgovorni publicisti i političari – padaju na pogodno tlo. Koliko je opasna ta mešavina istorijskog neznanja i socijalnog nezadovoljstva? Ponavlja li ruski XXI vek sudbinu XX veka?

Prevod s ruskog: Goran Živković

Autor je poznati ruski istoričar čija je knjiga Staljin nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

© za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs