Zar postoji nešto osim fudbala?

Srđan V. Tešin

Peter Esterhazi, Ništa od umetnosti, prevod Arpad Vicko, Arhipelag.

Beograd, 23. decembra 2016.

Za razliku od mog oca, proslavljenog vojvođanskog rukometaša, ja ne znam baš ništa o sportu, pa ni o posebnoj vrsti bratstva između saigrača u timu. Kao najbolji primer takvog bratstva, moj otac i danas može naizust da navede igrače čuvene mađarske lake konjice: Grošič, Buzanski, Lorant, Lantoš, Božik, Zakarijaš, Budai, Hidegkuti, Kočiš, Puškaš i Cibor. Njihove nadimke izgovara s posebnim pijetetom, kao da su u pitanju akademske ili staleške titule: Crni panter, Cucu, Zaki, Grbavi, Stari, Kocka, Bata, Galopirajući pukovnik, Ludi ili Krpena noga. I šezdeset godina nakon što su ispisali istoriju zlatnog tima, to su i dalje najbolji fudbaleri koje je Mađarska ikada imala. O njihovoj slavi svedoči i veliki pisac mađarske i evropske književnosti Peter Esterhazi (1950-2016) u odlično prevedenom romanu Ništa od umetnosti (prevod Arpad Vicko, Arhipelag). Pišući o svojim fudbalskim idolima iz vizure jednog dečaka, Esterhazi čini sve kako bi slava čuvene mađarske reprezentacije poprimila mitsku dimenziju, koja im, po njemu, jedino i priliči.
Pripovedajući o zlatnoj jedanaestorici, Esterhazi ispisuje i privatnu hroniku svoje porodice, jer su sudbine Hidegkutija i Puškaša izukrštane sa onim što je suđeno njegovoj majci: ludački zaljubljenoj u fudbal i fudbalere, i njemu: bezperspektivnom igraču niželigaškog fudbalskog kluba. Esterhazi roman započinje molitvenim usklikom: „U ime majke i sina!“, da bi kroz dvanaeset poglavlja nastavio da piše o majci kao žrtvi književnosti, majci pred nebeskim sudijom, majci i seksu, majci i uzlaznoj liniji, majčinim ispovedima, majci-navijačici, majci u fabrici ili majci u snovima. Najlepši deo knjige je onaj kada Esterhazi piše o tome kako je majka, Božiku i Puškašu za ljubav, skinula, ne gaćice, već čarape. Igrali su krpenjačom, bolje reći, čaraparom, jer se punila iznošenim i poderanim čarapama uže i šire ženske rodbine. Videvši Cucua i Batu kako igraju s mekanom loptom, ona je, skrivena od njihovih pogleda, skinula svoje svilene čarape i rekla: „Ako još ove dodate, valjda neće biti mekana.“ I tako, od para svilenih čarapa, počinje jedna od mnogobrojnih majčinih priča o fudbalu. „Ni za šta nije bila toliko strastveno vezana kao za fudbal, ni za mog oca, ni za svoju decu, ni za Gospoda Boga“, kaže mladi Grof. Samo će jednako strastven čitalac kroz Esterhazijev gust, ponekad i teško prohodan, tekst proći driblajući.
Peter Esterhazi2 Peter Esterhazi Ništa od umetnosti
U čuvenoj Maloj mađarskoj pornografiji, Esterhazi se na jedan posprdan način, bavio bližom mađarskom istorijom. U romanu Ništa od umetnosti njegov iskošeni pogled na istoriju, takođe, ima elemente opscenosti i lascivnosti. Krvava istočnoevropska istorija je politička pornografija, te je ironijska distanca nužna kako bi se došlo do spoznaje o vremenu u kome živimo, tvrdi Esterhazi. (Naše vreme bi se, recimo, Esterhazijevim rečnikom političkog bludničenja moglo opisati kao: demokratija na zadnjem sedištu Yuga 45.) Šta možemo da zaključimo iz poslovice: „Mađar Mađaru kopa oči?“ Verovatno isto ono što je zaključila i naratorova majka kada je, sveže našminkana i u šuštavoj cicavoj suknji, otišla na noge Puškašu, pukovniku, da ga zamoli za uslugu i spreči interniranje njene klasno-izdajničke porodice u duboku provinciju. Da li zbog toga što se setio majčinih svilenih čarapa ili zbog nepatvorenog humanizma, Puškaš je, zar ste sumnjali, spasao porodicu svoje najvatrenije navijačice.
Esterhazijev jezik je nalik lajtšouu u kakvom toples-baru, vrca od kalambura i dosetki. On se ne libi da stvari nazove svojim imenom, bilo da je reč o genitalijama ili karakternoj osobini neke žene ili čoveka. Otac, glavoboljan, ispružen na otrcanom kanabetu u iznošenom sakou od tvida, politički funkcioneri, klupski ekonomi – latentni pedofili, gradske siledžije, lovci u tranzicijskom mutljagu, kućne pomoćnice iz Erdelja, lekari koji se brinu čas o majci čas o ostarelom naratoru, mađarski pisci iz dijaspore, rođake, braća i sestra… povremeno s klupe ulaze na teren Esterhazijevog romana. Ali niko od njih ne može stati rame uz rame s bilo kim iz lake konjice. Naratorova majka se radovala knjizi o jednom fudbaleru koji se zvao Puškaš. On je bio iz siromašne porodice, pa je otišao u beli svet i naposletku postao kralj tog sveta. Pred smrt je samo, ponosna na sina pisca, rekla: „Drago mi je što sam pripomogla.“