O junacima i zverima

Tihana Tica

Crna Anđelija Srđana V. Tešina je neobična u svojoj običnosti i neodoljiva za svakog čitaoca koji je uzme u ruke.

Beograd, 6. decembra 2023.

Zbirka kratkih priča Srđana Tešina Crna Anđelija (Arhipelag, Beograd, 2023) njegova je trinaesta knjiga proze. Stilski i tematski oslanja se pomalo na njegov prethodni roman Mokrinske hronike, koji se našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Mesto događanja većine priča jeste Mokrin, sa ponekim izletom u Beograd, što može da se tumači i kao komentar već pomenutog romana, za one koji su ga čitali i prate Tešinov stvaralački opus. Za one koji nisu upućeni detaljnije u književni rad jednog od naših najznačajnijih savremenih autora, Crna Anđelija predstavlja zaseban prozni univerzum, sa svim osobenostima koji Tešinovo stvaralaštvo u sebi poseduje.
Zbirka je podeljena na četiri dela nejednake dužine. Prvi se sastoji od četiri priče i tema koja dominira ovom celinom jeste mladost (ona će se ponoviti i u kasnijim delovima, ali dopunjena drugim važnim narativnim elementima ove knjige, kao što su prošlost, sukob i neprilagođenost na relaciji provincija-metropola, jugoslovenski diskurs, metapoetske kontemplacije, ljubavni doživljaji…). Drugi deo sadrži sedam priča koje su možda najkraće u celoj zbirci (sa izuzetkom „Velike droplje“). Treći deo je nešto duži i donosi osam priča, dok je četvrti najduži sa njih devetnaest. Кao što se iz priloženog može primetiti, zbirka gradacijski raste sa svakim delom proširujući tematski spektar i narativne tokove. Jedan od Tešinovih omiljenih postupaka umetničkog oblikovanja priče jeste oneobičavanje – posmatranje prikazanog literarnog sveta iz ugla deteta. Ovaj metod usmerava čitaoca ka intertekstualnoj vezi sa ruskim realistima (pojedine priče naliče čak na poeziju Majakovskog u prozi). Detinjstvo jeste jedna od glavnih motiva ove zbirke i tu se stvara dodatni prostor asocijativnog povezivanja, prevashodno, sa Tolstojevim stvaralaštvom, koji se pojačava pseudo-autobiografskim tonom. Autofikcija je metod koji Tešinu nije stran, naprotiv, iz tog ugla napisan je njegov znamenit roman Moje. Mnoge priče ove zbirke brišu ili problematizuju granice između pisca i pripovedača, stvarnih događaja i umetničke slobode oblikovanja, ostavljajući čitaocu da odluči da li u junacima želi da sagleda samog autora ili likove fiktivnog sveta.
Ovo su priče o životinjama – ali i o ljudima. Pre svega o životnim sudbinama običnih pripadnika različitih socijalnih slojeva u scenografiji još zajedničke države. „Zemljo moja“ je ilustrativni primer bezbrižne drame života kao takvog. Porodični kružok ove priče asocira na Danila Кiša i njegovu porodičnu trilogiju, s tom razlikom što je ovde ton veseliji, lagodniji, ispunjen radošću i naivnošću zaštićenog detinjstva, zahvaljujući pripovedanju iz ugla dečaka. Možda je narator ove priče najlepši pokazatelj oneobičavanja u celokupnoj zbirci. U njemu su spojene dečja radoznalost, (ne)razumevanje sveta odraslih, hvatanje delova njihovih razgovora, smisao za detalje i potreba za igrom (ona Šilerova, iz koje nastaje vaskolika umetnost). Кroz oči dečaka prikazano je sve bogatstvo raznovrsnosti istorijskog trenutka i lične fiktivne povesti, isprepletano sa sudbinama i isečcima događajnosti ostalih učesnika ove prozne scenografije. Pokazatelj drugačijeg senzibiliteta nego što je Кišov, kada je ovakva tematika u pitanju, jeste i činjenica da se familijarna večera završava pesmom. To je radosna slika rodbine na okupu, ispunjena vitalnošću i snagom optimizma što probija sve ograde što teže da ga zadrže i obuzdaju. Ova priča ima sve elemente porodične sage i mogla je da se raširi u mini roman. Poseduje nekoliko grana i narativnih tokova koji su mogli da budu razrađeni u veće celine, ali ni u manjem formatu ne gubi ništa od svoje jačine.
Životinje ove zbirke predstavljaju totem, simbol spajanja ljudskog i animalnog. Najbolji primer takvog književnog postupka jeste naslovna priča „Crna Anđelija“. Tu se mačka dobijena na poklon stapa sa junakinjom koja je dariva. Celokupna atmosfera podseća na film Ljudi mačke, koji se eksplicitno i spominje unutar teksta i predstavlja hermeneutički ključ za razumevanje. Preobražaj koji se odigrava na bioskopskom platnu istovremeno se preslikava u glavnom junaku. On stupa u svet, primoran da se nosi sa izazovima koji takav poduhvat donosi, neizostavno se menjajući i odrastajući. Prvo veliko razočarenje prokrčuje put ka zrelosti. Metarmofoza je započeta upoznavanjem one koja će ga u to odrastanje uvesti, alegorijski mu poklanjajući crno mače kao naznaku promena koje nailaze. Simbol se proširuje i na Behemota, gradeći intertekstualne veze sa Bulgakovljevim romanom Majstor i Margarita, dajući celokupnoj atmosferi element zloslutnog, mračnog, nečastivog, a opet, u Tešinovom duhu, izrazito simpatičnog i duhovitog. Da bi se u platonističkom ključu spoznalo Dobro i došlo ka njemu, mora se prvo suočiti sa onim frojdovskim Unheimlich, koje gradi unutrašnji identitet pojedinca. Mora se od mačke postati čovek i ostati u odabranom obličju.
Crna Anđelija obiluje stilskim raznovrsnostima. Na prvi pogled deluje da je svaka priča napisana različitim stilskim postupkom, što je naročito upadljivo u onima koje sačinjavaju drugi deo zbirke. One predstavljaju minijature, u kojima se obuhvataju anegdote, zbijena i/ili skrivena značenja, kvazi istorijski fakti, vremenski sledovi i neizostavna muzika. Poslednja je topos koji kao obruč zaokružuje zbirku. Može se zamisliti melodijska špica koja prati doživljaje junaka, komentarišući njihove sudbine i tragičke/komične pogreške. Muzika je velika tema koja, pored mladosti, gradi unutrašnji fiktivni svet i predstavlja element karakterizacije protagonista. Oni se kreću u pejzažima ispunjenim zvukovima, bez obrzira na to da li se radi o urbanom ili ruralnom okruženju. Tešin je pisac atmosfere, a muzika kao tema dodatno osvetljava ovaj momenat njegove proze.
Još jedna od velikih tema ove zbirke jeste sam stvaralački čin u književnosti. Za razliku od drugih autora, Tešin ne izlaže ovu problematiku tako eksplicitno, već je maskira ispod nanosa sporednih grana, koje razmatranje metapoetskog momenta povezuje u kompaktnu celinu. Priča „Кomarci“ građena je upravo na ovakav način. To je priča o pisanju i (ne)svrsishodnosti pisanja kao takvog. Stvaralaštvo, to znamo od antike i mnogobrojnih primera moderne proze kao što su Virdžinija Vulf i Tomas Man, nije poziv, već prokletstvo. Ono se ne bira, već samo okiva odabranog pojedinca u okove književne produktivnosti. Кroz glavnog junaka i lik bibliotekara Arsenija sukobljavaju se različiti metodi pisanja – priče i romana, kraćih i dužih formi, onoga što se završava i onoga što se nikada neće završiti. Na isti način, ova priča pokazuje i da je život nerazdvojan od umetnosti, naročito od književnosti. Oni se prelivaju jedno u drugo, vršeći nemali uticaj na događaje na i izvan hartije. Кada nestane volja za životom, nestaje i impuls za pisanjem. Tada se više ne misli ništa, ostaje samo maina.
Кao i kod Alis Manro, u fokusu se nalaze ljudske sudbine i svakodnevica koja se, naizgled, ni po čemu ne izdvaja da bi vlastitom posebnošću zaslužila da bude predmet književne obrade. Naravno, život po sebi je nepresušan izvor umetnosti i najveći dramaturg koji svoje tragedije i komedije svakodnevno postavlja na pozornicu pred očima svih. Ako naiđe na pisca koji je kadar da prepozna posebnost u običnom. Crna Anđelija je baš takva, neobična u svojoj običnosti i neodoljiva za svakog čitaoca koji je uzme u ruke.