Kriza je grupno putovanje

Književnost kao odbrana od stvarnog sveta.
Književnost kao svedočenje, svedočenje kao književnost.
Veliki pisci savremene svetske književnosti (od Davida Grosmana do Klaudija Magrisa, od Džona Ralstona Sola do Kristofera Houpa, od Čarlsa Simića do Đerđa Konrada, od Karlosa Fuentesa do Draga Jančara, od Andreja Bitova do Nelofer Pazire, od Enrikea Vila-Matasa do Alekseja Slapovskog, od Ane Blandijane do Ekbal Barake, i drugih) svedoče i raspravljaju o najvažnijim političkim, istorijskim, društvenim i kulturnim izazovima savremenog trenutka.
Na prvom mestu među takvim izazovima jeste aktuelna svetska kriza i njeni uzroci i posledice. Ali ovi pisci, govoreći o svom ličnom isksutvu, o iskustvu svojih zemalja ili o sasvim globalnim iskustvima, pokazuju da kriza koju vidimo kao ekonomsku krizu ima mnogo dublje korene i da potresa same temelje našeg sveta.
Tekstovi u ovoj knjizi nastajali su u poslednje tri godine i predstavljaju neposredne odgovore na izazove krize. Objavljeni u koricama jedne knjige, ovi tekstovi oblikuju uzbudljivu celinu u kojoj se sklapa provokativna, raznovrsna i lucidna slika sveta u dramatičnom preobražaju.
Knjiga Kriza je grupno putovanje jeste kritika savremene politike kakvu niste čitali.
– Po svemu sudeći, u krizi je i sama kriza. To je možda i ključni događaj našeg vremena: ne samo finansijska i berzanska kriza, praćena slomom nekoliko važnih globalizovanih sistema, već, pre svega, vidljivo osipanje smisla u mnogim poslovima i aktivnostima, intenzivno osećanje krize posle kojeg je nužno da usledi novo osmišljavanje ukupne javne scene. Danas nas ne ujedinjuju velike ideje nego logika krupnog kapitala. Ideologije – u jednakoj meri i leve i desne – povukle su se pred interesom, dok interes više nema nikakve funkcionalne veze s dobrom, pogotovu ne s javnim dobrom. Gotovo je nemoguće definisati vrednosti koje bi bile samorazumljive i prihvaćene kao nesporne. Kada je sve sporno, onda suštinsko pitanje više nije kako osmisliti vlastiti svet ili barem kako osmisliti sebe u vlastitom i zadatom svetu, već kako potrošeni smisao konvertovati u sitna potrošačka dobra od kojih nema koristi ni onaj ko je uspeo da sebi priušti takva dobra. Književnost je antropološka potreba u jednakoj meri kao što je to i dodir ili potreba za ljudskim glasom. Taj glas koji nam govori kazujući neku priču i održavajući budnom našu pažnju da tu priču primimo, razumemo i prenesemo dalje, to je književnost u čistom stanju, to je njena magijska intervencija u svakodnevici krize koja se bez toga, bez dodira, bez glasa, bez priče, nikako ne bi podnela – kaže u predgovoru Gojko Božović, prieeđivač knjige Kriza je grupno putovanje.